Detinjstvo

Detinjstvo…To blaženo doba. Kada ti ništa nije važno osim igre. Gde očekuješ svaki novi dan sa još većim žarom nego prethodni. Gde si u svetu čarolije i mašte... Misli usresređene na igru, nestašluk, smeh… Zar to nije i najlepše doba života? Kad ne moraš da misliš na obaveze koje život nosi, zato što si i suviše mali, ali zato postoje odrasli, zar ne?
Sećam se detinjsta, a sećanje me svakim danom sve više vraća u rodno mesto... Dete s Kosova, koje je dane provodilo po livadama, šumama – beskrajnoj površini mašte… Gde su svaki kamen, drvo i potok imali svoju svrhu i mesto u igri. Pronalazila sam mir na jednom ogromnom kamenu.
To je bio moj „dom“… Iako je bio na strmini, sam, izdvojen, to ga je samo učinilo još dražim mestom... Gradila sam svoj „dom“ na njemu. Donosila slomljene čašice, šoljice, razne kutije i sve to ređala u udubljenju kamena… O, kako su bile divne torte od blata, ukrašene poljskim cvećem i listovima. Svima sam ih rado pokazivala, svoje umeće, svoj rad, svoj uspeh.
Livada koja se širila oko kamena, davala je još veći značaj mom „domu“. Stajao je kao zamak. Nepomičan, odvažan, poseban…
Noći su bile zvezdane… Nebo prostrano kao na dlanu…
Poj ptica i zrikavaca dopirao je sa svih strana. Miris pokošene trave ispunjavao je svaku sobu. Taj miris me odvlačio u maštanje među zvezde. Jutro sa prvim sunčevim zracima prodiralo je u sobu, budilo i zvalo na igru. Komad hleba u rukama bio je dovoljan i igra bi mogla da počne. Grupa dece uvek je čekala na istom mestu da bi se dogovorili oko igre. Naravno, najstariji bi uvek imao glavnu reč. No, ja sam uvek bila verna i predana „domu“.  Potok koji je proticao u blizini, mamio me je da hvatam
žabe. Bosonoga i mokra uživala sam u svakom trenutku koji sam proživljavala. Da, dete sa sela... Bezbrižno i, bez obzirana sve, bilo je srećno… Majčin glas bio je znak da je vreme ručku. Glas bi joj odzvanjao dugo… Volela sam da slušam dok ne prestane eho, onda bih bosonoga otrčala kući. Miris vrućeg hleba, narezana slanina, domaći sir, mleko, pa tek ubrane crvene jabuke – sve blagodeti ručka… I opet igra, nestašluci koji su znali da nas staju i batina… 

Ali ko je za to mario? Živeli smo za novi dan, za novu igru, za novo istraživanje po šumi, livadama ne prezajući od zmija, lisica pa i vukova zimi… Eh! Detinjstvo, moje srećno detinjstvo…Uvek okružena sestrama i bratom, roditeljima, bakom i dekom… Tako puno ljudi u jenoj skromnoj seoskoj kućici, ali srećni. Zato ne volim da mi neko postavlja granice, da me lišava snova, maštanja… Zato što sam ja još to dete.

Dete čiji obrazi zarumene na lepu reč... Dete koje i dalje gradi svoj dom… Dete koje se smeje i nikad neće odrasti.
Ne tražite od mene da odrastem. To vam ne mogu udovoljiti.
Ne umem!
Ne želim!
NE!

Dragana Dinčić