Devet-Emet-Basta!

Srce nema granica, dok fizički ne prsne, bude amputirano, ili počne da kuca prema časovniku, no, negde se zatrpalo i postalo maglovito i neispitano sve o „nama“...

Stavljam tačku uprkos pečatu realnosti, koju sagledavam kroz prizmu haosa kreacije...

Mistifikacija je ono što odgovara na nagoveštaje užasa i nesreće, jer svakoga, ko voli „život“, želim da nagnam da to još više čini, uprkos istrošenoj ili nabujaloj ljubavi, i senci umesto sopstva, ili sopstvu otelovljene praznine... Ili obesmišljenom obitavanju koje posrće, tražeći oporavak u pogrešnom smeru ispravnih motivacija i načinu postojanja orgazmatronske uslovljenosti... I gde to često gubimo svoje olovne kugle i kuke za čerečenje koje nas održavaju na sigurnom dnu, gde počivaju naši voljeni, da ne budemo imolirani i upecani kao sluzave žrtve izvesnosti pri uništenju svetova koji će uvek i iznova nastajati i nestajati kao braća vetrova, ukus u vodi, ili onomatopeja elektrošoka dok posmatramo površinu po kojoj pluta otpad...

Volim! Uvek sam! I neka je predmet moje ljubavi mrtav, lažan, nepostojeći, ipak ću te praznine ispuniti najlepšim što mogu stvoriti od uništenog, neočekivanog, iz razorno-nekrofilne i ništavne svakodnevice buđenja i uspavljivanja tela što trpi ili razara ka suncu i ka sebi. Godilo je mojoj duši kada je „Taj“ mudrac govorio o muzici, izopštavajući je iz svih normi! U njegovom Svetu, Volji i Predstavi, muzka je ono što sam i kao klinac osećao, pošteđena svih kritika i poistovećena sa samom Voljom...

Moj zvučni pogon u omorini duša koje su samo uramljene fleke... Duša koje vise kao pocepane krpe u predgrađu industrijske nekropole, i ništa više od toga!

U stvarnosti udišemo virus postojećeg raspadanja, gušeći se u isparenju i mukama tuđih patnji i uzaludnih posrtaja u samsari, izdišući otrov koji je lek za jake...

I ti ženo, otišla si u pećinu jer su gradovi udavljeni, jer se krv ustajala, da veneš po propisanim pravilima za put u središte zemlje, čekaonici za površinu, i ideš jednim i poznatim putem? Basta! Zar si toliko „sreće“ okusila da ti je sada i letargično grčenje nervno-okovanih udova bez lepote životnog pogona, dovoljno da ga nazoveš životom koji je vredan trajanja... Do kraja sa početkom... Basta!

Devet vrata se otvoriše. Kroz jedna, krv proključa po hodnicima, vrela para mirisa i smrada rađanja, ključala je kuvajući unutrašnjosti utroba zalutalih Veneričnih Prognanika i budućih majki. ... Devet žena uđe na šesta vrata, kroz jedna su mašine ispumpavale otpad. Samo je šest žena nastavilo da hoda dalje, bez straha, bez izbora… tri žene su čekale, znale i grešile u istini o istini… tri žene su ubijale i odbijale da budu ubijene…

Devet vrata se zatvoriše, pa jedna opet otvoriše, i zaurla kroz kosti hladnoća podzemlja…

Za one obrnute, da pogrešno žive… Kao biljke kad iščupaš sa korenom, pa ih pobodeš naopako. E tako i ovi obrnuti žive, prizivajući smrt, no prvo drugima, pa sebi. I tuda otpuza jedna žena, u Tartar sopstva, da večno sa dna proklinje libido, kroz probušeni pleksus preostalih vrata, kroz vrištanje zauvek opevanih apoteoza… Sedam himni za večnost i jedno uništenje za večno trajanje! Devet ždrela urličućeg smeha ispumpavalo je vazduh, nagnan da oduzme sebe iz svega, i ono čega je sastavni deo, napusti…

Iza devet vrata, devet prostorija, jedna je stakleno zvono, jedna je prazan psiho-lavirint, jedna je rupa ispunjena idealima… Kroz jedna vrata se čula heroična muzika, snažna, iz zidova je izbijala cigle, a cigle su izbijale zube posedovaocima televizijskog oružja, a zubi su se, opet, zarivali u zagađeno meso žrtava, a žrtve su glodale ostatke tih koji su ih trovali, umirući od gladi za telekranskim zračenjem… Bivalo bi okončano u O ili A, O, M, ili bi završavali u devet mašina za mlevenje, istisnuti kroz devet rupa ništavnog tela.

Na devet izvora je otišlo onih pet žena. Dva su bila zatrovana… Od devet staza ka izvorima, tri su svršavale provalijom večnog vraćanja… Četiri su bile prokrčene i prohodne, a dve žene su oslepele tražeći sunce, okom niz sečivo… Tri od njih vrebao je poznati zverski izrod uguran u falusno stablo, da oplodi, da se najede mesa, da se otruje i zaurla od bola…

A jedna je staza vodila vratima koja su bljuvala decu, decu za koju Postanje negira odgovornost…

Igor Rajović