Foto: 
Privatna arhiva

Diogen i Agripa

Kad je Aleksandar Makedonski upitao Diogena treba li mu nešto, ovaj ga je zamolio da se malo pomeri jer mu zaklanja sunce.

„Da nisam rođen kao Aleksandar, bio bih Diogen“, reče Makedonski tom prilikom.

Srbija, početak dvadeset prvog veka. Predsednik Vlade je ubijen u prestonici, u sred bela dana. Uvedeno je vanredno stanje. Državu su preuzeli neki novi. Dok razmišljam šta čeka Srbiju, ne vidim da sam ja već precrtan. Bejah u ranim četrdesetim. 

Desilo mi se prvo izgnanstvo. Bio sam izopšten iz društva, bez radnog mesta i prihoda. Dok padam, upijam novu, neizvesnu, možda strašnu situaciju. Deca mala, nisam sam… Pitam se, na šta sve to može da izađe? Hoće li tražiti da me se najbliži odreknu? Hoće li oživeti neki novi Sibir i Goli otok? Ili su, na moju sreću, ta vremena prošla.

Paradoksalno za obična, ali normalno za smutna vremena. Ja nisam ni branio ni ubijao premijera. Poznavao ga jesam. Voleli smo da pričamo, čak i kad on nije bio u modi. Meni je to bilo normalno. Bio je od onih koji su vredni mog vremena. Uvek su me zanimali samo oni koji jedu da bi živeli.

Kasnije, kad je on postao vlast, bilo mi je drago zbog njega i Srbije. Nikada nisam pomišljao da naše poznanstvo unovčim i da se bilo gde “uguram“. Prezrivo sam odbijao i “pomoć“ kojom su “njegovi“ (njemu ni do kolena) hteli da me kupe. Nisam ih dirao i nisu me dirali. 

Odjednom se sve okrenulo. Njega više nema. Predznak je promenjen. Gradom vladaju  s konca i konopca skupljeni anonimusi. Među njima prednjače “prvoborci“. To su oni koji su nekad sa nama bivali u istoj kafani, ali nikad za istim stolom. Nekad su “samo“ stajali. Meni (konju) ih je tad bilo donekle žao.    

Posle svega, ja sam bio nezgodan svedok koji zna šta su sve gutali dok su čekali svoju šansu. Pokretao ih je panični strah da posle svega ostanu bez ičega. Strah da će opet postati ono što su, tek beskorisne nule iza zareza. Kvario sam im sliku koju su imali o sebi. Neki to zovu osvetom loših đaka. Za mene je to bilo normalno ponašanje beznadežnih slučajeva. Bezvredan katalog beznačajnih ljudi, reko bi Agripa.    

Dok me “prijatelji“ izbegavaju, preispitujem prioritete. Balansiram preostale prihode sa rashodima, odlučan da se dočekam na noge. Prihvatam pomoć prijatelja iz belog sveta koji mi šalju kreditne kartice – ako zafali. Posle treće uzastopne, izmišljene kazne, munjevito rasprodajem zalihe i zatvaram firmu.

Štosa radi, prijavljujem se na biro. Odavno ne radim u struci. Žali Bože škole, hiljade sati vežbanja i terena. Izvini Srbijo, ja odavno radim nešto drugo. Zbogom žohari i doviđenja. 

Odlazim u selo svog detinjstva. Imanje koje su podizale generacije je odavno spremljeno za penzionerske dane. Vreme posvećujem sebi, onima koje volim i koji me vole. Iz Morave vadim školjke i rakove. Pecam kao pokriće, dok ribu hvatam rukama i strukovima. Lovim fazane lukom i strelom. Čitam, pišem, prerađujem, dorađujem. Sa psom iskopavam tartufe, a onda ih samo ja unovčavam. Pored kamina meditiram uz dobro vino i probrane goste. Čeprkam nešto po bašti, eksperimentišem sa voćkama... Sve u skladu sa potrebama i godišnjim dobima.

Imam telefon, internet, skajp za klijente i prijatelje. Radim sa sobom i na sebi. Vodim dnevnik eksperimenata. Razmenjujem iskustva sa nekolicinom. Posećuju me probrani sa skoro svih kontinenata. Stižem sve. Kad mi se majka razbolela, bio sam danima pored nje.   

Odlazim u crkvu i zahvalno svima palim sveće, uključujući mučenike koji su mi to omogućili.     

Komentari

Komentari