Dnevnik jedne lude ljubavi!

Dani su tmurni. Umiru. Možda je magla nagoveštaj sivila; dok pišem, tišinu mi ometa svitac, zrikavac, paklica cigareta, devojka u mislima, plastična konzerva koja šuška, motor koji neprekidno razara naum jednog pisara, koraci, muzika koja se čuje na jedno, a izlazi iz drugog uha, i sve te zanimljive radnje koje umanjuju smisao jednoj ovekovečenoj misli.

Šta je to što nas čini ljudima? Prkos? Smeh? Laž ili greh? Ili bosonogo hodanje po životnom žaru? Naučio sam da dišem ravnomerno dok sam hodao uz tebe. Zbog čega si baš ti postala ono što sam tražio?

Možda ja izmišljam, ubijam, smirujem, a možda i sakrivam realnost od svojih očiju i, u stilu pesnika, preterujem. No, zanos nije svojstven samo takvima kao što sam ja. I drugi su, uprkos starenju, sanjali budni. Granica mojih želja ne postoji. Nešto što ti nazivaš lutanjem, ja vidim kao put; ono što ti nazivaš krajem, ja sam već završio. Meni ne trebaju izgubljene bitke, niti sam voljan da se borim za ideale. Nešto najbliže idealu si mi ti, sve ostalo naizgled podseća na tebe. Ovo je opsesija! Bolest! Otimačina duše. Moja hemija je zatresena! Ona se bori da ne nestane.

Kroz okvire razuma ja ne postojim! Ovo moje stanje verovatno bi bilo proglašeno ludilom. Danas su osećanja sinonim za slabost, samo što se ja, za razliku od drugih, ne bojim svojih iluzija. Moram vam odati jednu tajnu: 

Iluzije me održavaju u životu. 

Moja misao sreće se sa tobom. Prvo što vidim, to su pocrneli krajevi kaputa, koji polako počinju da blede. A ja se i dalje trudim da ne sperem prljavštinu, iako će me ona koštati života.

Svako ima svog demona. Moj je nekako izražajan, uvek je tu, i na ovaj način se suočava sa mnom. U svakom preostalom trenutku mi nagoveštava da zaboravim moral i da se uzdignem tako što ću se spustiti niže od bilo koga i dozvoliti sebi da prisvojim nešto što mi ne pripada. – A zbog čega ti ne bi pripadalo? – njegov glas otkucava uz otkucaje srca – Ti imaš isto toliko prava koliko i on. Ništa te ne razlikuje od njega. Nemoj da pretpostavljaš! Pokaži se! I kakvo crno srce ti pominješ gore? Znaš li ti da srce i nekakve emocijice nemaju veze sa tvojom željom? Nije te viša sila naterala da pređeš preko načela. Sam si, iz svojih razloga, poželeo nešto tuđe, samo da bi zadovoljio svoje samoljublje i upotpunio sujetu. Sve ostalo su izgovori... Ti hoćeš trofej! Ja sam ovde da bih te naučio da se ne pecaš na glupa osećanja. Komunizam je ubio to što ti nazivaš srcem, ostao je samo trag i tvoja podsvest koja te ubeđuje da su neka idiotska osećanja, draži, gluposti, ono što te pokreće. Ne! Ti si instinktivno biće. Želiš da postaneš alfa, u tome je caka. Dobio si predispozicije čopora. Nikada nisi razmišljao da ćeš se vratiti na početak, na prosto. Na buzdovan i kamen! Zbog toga se i mučiš. Jer, u tvom razumnom telu nema mesta za iracionalno van onog zamišljenog. Sve ono refleksno smatra se nepotrebnim i stranim. Sav taj zanos nepoznat je, i razum pokušava da ga uguši. U toj epskoj borbi strasti i razuma, ti ostaješ kao kolateralna šteta. Ne zaboravi da mozak nije dovoljno jak da bi uništio nagon. Priroda pobeđuje ponovo, ali vremenom, probudiće se misao koja će ti pružiti spektar različitih mogućnosti. Te proklete mogućnosti se gomilaju. Svet počinje da se vodi u glavi, dok realnost trpi zamišljenost.

Ja ne želim ideal tebe, već bih svojom senkom da zakoračim u tvoju, sa svom cenom nesavršenosti kojom smo sklepani. Ne bojim se glasno da govorim ono što osećam, niti mogu da verujem u poniznost tih dela. Ja stvari radim po svojoj sopstvenoj želji. Ako zakoračim neiskrenim osmehom, život neće teći uobičajenim tokom. Ta laž izgradiće svet sa podlogom od neistine. Takve kule su osuđene na propast. A ja ne želim da ti i ja... Hm! Ti i ja! Kako veličanstvena misao koja možda i zvuči kao patetična ispovest, no u mom umu, to je više fantastika. Nešto što u svojoj zamisli gubi uzemljenje. Kada stvari dobiju levitaciju, njihova boja miriše na taj sirovi zadah strasti, koja u svoj toj idiotskoj situaciji oplemenjuje samo tebe kao objekat ljubavi. A gde sam tu ja? Ja postajem samo medijum božanske sile koja kroz mene deluje.

Gde bi Petrarka bio bez svoje Laure?

Moje biće je srećno, možda po prvi put u ovoj izgubljenoj iluziji nazvanoj vreme. I dok hodam popločanim ulicama, svesno u svesti pronalazim sličnosti sa tobom. Moje nekadašnje biće u tebi se ogleda.

Šta si mi to uradila?

Stefan Megić