Druže, pošto data reč?

Ako ti neko poveri najdublja razmišljanja u trenucima slabosti zbog okolnosti ili proste slabosti na tebe, učinio ti je čast kakvu verovatno ne zaslužuješ. Načinio te je Čovekom, čak i ako si ništa drugo nego dvonožna tvrevina koja uzalud troši kiseonik. Ako ti je neko ispričao doživljaj ili težnju zbog koje se ljuljaju temelji njegovog dotadašnjeg sveta, izravnao te je sa božanstvom, predao ti je svoju sudbinu u ruke.

I ti onda dokažeš Darvinovu teoriju – dokažeš da si od majmunske sorte. Ispričaš nekom trećem. U poverenju pod parolama: „nemoj nikom da kažeš“ ili „ovo pričam samo tebi, neka ostane među nama“.Nemalo puta gledala sam kako nečija intima služi za sprdnju XY licima koji dotičnog i ne poznaju, ali su „čuli“. I dobijam nagon da delim vaspitno-popravne macole, dok se ne usija teme!

Tebe, koji prodaješ tuđe tajne, pitala bih:koliko košta bezuslovno poverenje? Jedan kompliment, dva pića, sitna usluga? Kako se opravdavaš pred ogledalom? Kojim osobinom se ponosiš? S kojim pravom vaspitavaš decu? Kome si dobar ? Ukratko: koga lažeš? Znaš li da si upravo bacio u katran jedino što čovek ima, ma koliko bio socijalno ponižen, ma koliko teško živeo, ma kakvu nepravdu trpeo, a to je data reč!

Znaš li da si u očima tog trećeg kome poveravaš povereno sitniji od petoparca, čak i dok mu tvoja priča drži pažnju, razbija dosadu ili zadovoljava znatiželju? Ništa nije tako ponižavajuće nego kad poniziš sam sebe, a da to i ne znaš. Misliš da si prodajom poverenja jednog kupio bliskost drugog? Nisi. Prosuo si po sebi kofu nevidljivih, ali smrdljivih pomija koje je nemoguće sprati. Smrdiš, rođače! Na jeftin karakter.

Ukazano poverenje trebalo bi da bude svetinja! Važnije od svake relikvije, od svih nesporazuma i sitnih svađa, teža od razočarenja. Lakša jedino od tvoje reči da ćeš čuvati tajnu.

Ali, ne, mi smo, uopšteno gledano, u nekom momentu rešili da budemo moralne amebe, uporno se pozivajući na moral. Gajimo ogovaranje kao nacionalnu disciplinu bez ikakve svesti o tome da krčimo put propasti ogovaranog. Ako je ogovarani još i bivši prijatelj, oho-ho! Pun kufer materijala za baciti pred gladne senzacija!

Pun mi vas je kufer, svih koji „u poverenju“ izdajete tuđe poverenje! Mislite da ću vam uzvratiti, mislite da ne znam da ćete jednom izdati i mene?

Sitno i naizgled bezazleno komentarisanje onog što vam je povereno – gurnuli ste grudvu snega sa vrha planine, pa sad lavina ruši čitav odbrambeni bedem tog mučenika čijim se tajnama kockate. Iako nećete priznati da ste od te fele, znam da ste tu, da vas ima više nego što planeta može da podnese. Svi mi, koji vam namerno serviramo istranžirane priče ili vas naprosto ignorišemo, a koje smatrate uobraženim samoprecenjivačima, folirantima ili čudacima, da smo vam na tacni za verbalno seciranje, ali neka! Sve su to jasne granice između nas i vas.

Naša reč je jedini zakon koji nema rupe. Mi ćemo ćutati i o tajnama onih koji nas prodaju za jedan kompliment, dva pića, sitnu uslugu. Ćutaćemo, dakle, i o vašim intimama.

U tome je razlika između vas i nas.

Naša reč nema cenu!

Jelena Milenković Mladenović