"Duboka Srbija" (hronika o omladini, zalivenoj vodom sa Pinkovih izvora).

Dom

"Vi mrzite Srbiju!", kroz vazduh zviždi rečenica koja mi se poput puščanog zrna zabada negde izmedju drugog i trećeg rebra, potpuno isteravši dah iz pluća.

Uvežbanim pokretom stišavam žamor u učionici, nastao nakon glasne, unapred osudjujuće Nenadove konstatacije.

Razred se napokon utišao. Tradicionalni demagoški "sukob Titana" izmedju Nenada, prkosnog maturanta i mene - njegovog (nekad još drčnijeg) nastavnika - može da počne.

Nenad je upadljivo lep dečkoliki osamnaestogodišnji mladić, osetljiv na nepravdu. Razrogačenih očiju posmatra svet oko sebe. Postavljajući naizgled jednostavna pitanja, traži komplikovane odgovore. Ne odustaje, poput borčanskog pit bula. Tamo živi i zna da preživi. To je naravno dobro za njega, ali za njegovu okolinu može biti traumatično iskustvo.

Prihvatam izazov i u letu hvatam rukavicu. Nagonska reakcija osobe koja sve rešava instinktom iz pleksusa. Drugačije ne umem i slično se ponašam ceo život. Iako su mi emocije vremenom dobile naočare i intelektualnu mirnoću, često znaju da mi odaju ratni položaj. Tu tajnu znam ja, zna li je Nenad?

"Ništa vam ovde nije po volji, zašto ste se uopšte vraćali?", ne odustaje.

"Odlično pitanje.", pomislih u sebi. Djaci su iskusno iskopali skoro sve činjenice o mom životu. Dobro znaju da sam živela na raznim meridijanima, od Rusije do Španije, čak i u Zemunu, što im se uvek činilo posebno zanimljivim podatkom.

Splet okolnosti, strah, čežnja, izazov, sudbina? Kombinacija svega prethodnog? Tako je - kako je. Životni putevi su uglavnom birali mene, a ne ja njih...do nedavno. Ali, to je neka druga priča.

Dok me Nenad posmatra pogledom kasnotinejdžerskog Supermena, iznenadna misao hitro prelazi vijadukt izmedju dve moždane vijuge.

Teatralno se okrećem ka celom razredu i molim ih da zatvore oči. "Vodim vas u jednu posetu. Biće interesantno iskustvo", obećavam, relativno samouvereno.

"Zatvorite oči i slušajući me, zamišljajte slike."

"Vidite li onu trošnu, naherenu kućicu, obraslu šibljem i korovom, na uzvišenju iznad potoka? U toj kućici sam se rodila, iz nje sam otišla u beli svet. Zardjala vrata su ispala iz štoka, odavno više ne mogu da se zaključaju. Lupaju bolno, vodjena jakim vetrovima i promajom. Besno ih šutne skoro svaki putnik - namernik kad shvati da nema šta da opljačka jer je sve što vredi - davno izneto. Zapušteni, musavi prozori koji zaistavljaju radoznale poglede, ogoljen krov sa tek ponekim crepom, obraslim mahovinom ..."

Letimično, ne zaustavljajući priču, prelećem pogledom po učionici. Neverovatno, ali istinito! Ovog puta su me poslušali baš svi. Sklopljenih očiju, poluzatvorenih usta i napetih ušiju - pažljivo upijaju svaku moju reč. Čak i Nenad.

"Da, dragi moji", nastavljam setnim glasom, "To je moj dom. Drugog nemam. Njemu sam se napokon vratila - da ostanem. Volim svaku njegovu pukotinu i izbočinu, obožavam truli parket po kome sam napravila prve korake. Volim čadj iznad šporeta, čak i debeli sloj masnoće na kuhinjskim pločicama. Taj žuti reljef je otisak vremena u kome se doručak nije mogao zamisliti bez vrućuh mekika sa mladim sirom ili reš prženica."

Nehajno primećujem da se na spomen vrućeg peciva nekoliko mladih usana obliznulo, što mi izmamljuje lagani osmeh, ali nesmanjenim žarom bajkovitu priču napokon privodim kraju:

"Vidite, ja mnogo volim ovu ruševinu i želim da ponovo zablista sjajem koji joj pripada. Primećujem sve njene nedostatke, neumorno popisujem štetu, merim njene zidove za glanc nove pločice, premeravam parket, obračunavam buduće troškove za crep, nova vrata, prozore... Želim da je popravim, da opet bude ona stara... ali lepa i nova. Ukazujući koliko joj treba zanavljanja, da li je mrzim? Da li izgovarati neprijatne istine znači ne voleti? Da bi moja kuća postala i ostala najlepša, moram jasno i glasno da izgovorim šta sve na i u njoj ne valja, zar ne?

Prestajem da pričam dok mi srce, čini se u samoj jabučici, pomahnitalo tuče. Iznebuha osvešćujem činjenicu da su me silno potresli prizori koje sam oslikavala sopstvenim glasom. "Zašto?", pitam se, ali ne pronalazim suvisli odgovor.

Rezak zvuk zvona nam se svima podjednako sručio na glavu, terajući nas da malko poskočimo sa stolica. Učenici, sudarajući se u neočekivanoj tišini, izlaze na odmor, sve počinje da liči na uobičajeni završetak časa.

Nenad prilazi, gledajući me netremice u skoro suzne oči. "Popravićemo ga zajedno, ne brinite, tako mi Borče i Radničkog!", svečano izgovara, stavljajući ovlaš ruku na moje levo rame.

Nešto u njegovom držanju mi govori da se ovakve zakletve ne izgovaraju svaki dan. Dom je dom i mora da se čuva i pazi. Bilo da je u Zemunu, Madridu, Moskvi ili Borči. Pogotovu u Borči.