Dunav ljubi Tebe

Nema pravog časa. Za smrt ljudi koje volimo, nikada nismo spremni. Trudim se da o smrti ne razmišljam. O dragim ljudima koje je odvela, mislim često. Pokušavam da ne tugujem. Negde sam pročitala da smrt ne postoji. Da ljudi umiru tek kada ih svi zaborave. E, pa ne dam zaboravu ljude koje volim!

Kada misli i sećanja navru, desi se da ostanem bez reči. Teška sam na rečima kada mislim na svog oca. Tu su tada prijatelji i njihove reči. Reči i sećanja koja teraju zaborav. Reči koje raduju.

„Pa ako hoćeš pravo, taj tvoj ćale u mnogo čemu je bio Kapo. Ne samo od makine, mada je to činio sa lakoćom. Kao što se isto tako peo po krovovima, da je svakog drugog bilo strah dok ga je pogledom pratio. Njemu, ništa. Ne znam da li se plašio smrti. Više se bojao rastanka od onih koje voli. A on je to silno znao, da voli, tako tiho, silno i smireno da se valjalo učiti od njega nežnosti i ljubavi. Kao da je uvek bio samo to – ljubav – mada

čini mi se, da je imao gard. Kad zatreba.

Bio je prijatelj, do koske, bez ostatka, i ja više ne znam šta je uradio nama u našem bivšem domu. O antenama, da ne pričam. Malo bi zezao, voleo je zajebanciju, a onda bi došao sa svojim alatom, zapalio duvan, popio čašicu, pa hajde. Da mu asistiram, kao gluperda sa milion pitanja.

Nikada neću zaboraviti partiju preferansa kod Kume. On je stalno nameštao karte Ani. Ona, kao što je Bog dao, malo kruta, nije shvatala šta radi Zvonko. Provalio sam štos i stalno kupovao njene karte. Hteli su da me ubiju. A Zvonko se silno smejao i uživao u zajebanciji do kraja. Tako volim da ga pamtim. Kao drugara, prijatelja. Uvek spremnog na sve.

U svakoj religiji postoje duhovnici, a jedan je ovde pre neki dan pričao o tuzi. Kaže da je to delo sotone i da se te napasti treba otresti. Čovek je po njemu stvoren da se raduje. Tako sam i napisao: Dunav će se radovati njegovom pepelu, a mi smrtni i grešni, tugovaćemo kao da se time može nešto povratiti. Vaskrsnuti nešto nepovratno. A Zvonko će stići u neku luku, blagoslovenu što ga je primila, i ne znajući kakvo je blago unedrila.“

Niko ne može da mi nadomesti nedostajanje. Dok mislim o svom ocu ne osećam tugu. Osećam slabost. Slabost izazvanu  nemoći da potpuno uronim u dubine nepoznatog, koje sama pomisao na nečiji večni odlazak u meni izaziva. Šta znači - zauvek? Šta znači večnost u kojoj nekoga nema? Koliko ona traje? I da li se olako prihvata činjenica da baš ništa na svetu ne ostaje za našim dragima posle njihovog odlaska? A život kaže : Ostaje mnogo toga. Ostajemo Mi. Ostaju naša sećanja na njihove priče. Na njihove sudbine. Ljubavi. Prema nama i prema drugima. Ostaju fotografije koje beleže momente radosti. Na našim licima ostaju da žive njihove oči, možda nos, način na koji se smejemo. Ostaje jednako spoticanje u hodu! Ostaje nam da se radujemo što smo ista sorta ljudi po duši.   Radosna sam i laka dok u mislima razgovaram sa njim. Osluškujem i čujem šta je to sve što mi nedostaje da bih se osećala kompletnom. Sećanja na oca kakav je bio teraju me da radim na sebi, da negujem dobrotu i lepotu kakvu je on meni darivao. O njemu retko govorim.  Na njega neprestano mislim.  A kada me moje dete pita za dedu, odvedem ga na Dunav i pričam o njemu.Sedimo zagledani u tu moćnu reku i ja mu kažem: -  Dunav je sada tvoj deda, silan, snažan i nežan, pouzdan i privržen onima koje voli.

 " Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem. " Miroslav Antić

 Aleksandra Kivela