Emotivna vrtoglavica

O čemu da pišem, kada su sve aktuelne teme već hiljadu puta pretabane, problemi  sagledani iz svih mogućih uglova? Obrada i predstavljanje svih poznatih prirodnih i društvenih fenomena na hiljade načina, ne dozvoljavaju mi da im se približim slovima, jer ću sigurno dodirnuti jedan od pomenutih. Preostaje mi, ponovo, onaj stari izvor inspiracije, izvor na koji se uvek mogu osloniti – prisutnost trenutnih emocija, koje su većini mojih tekstova bili glavni kreatori kombinacija po kojim sam ređala slova.

Da li je moguće realno sagledati sopstvene emocije? Da li smo sposobni da u naletu emotivne bure, bez obzira na kontekst, realno sagledamo o kakvim je emocijama reč?  Da li znamo da odredimo granicu gde ljutnja prelazi u bes, tuga u očaj? Znamo li, uopšte, da definišemo emocije? Kada postavimo sebi “dijagnozu”, pruža se mogućnost da adekvatno i odreagujemo. Postavlja se pitanje – kada je pogodan trenutak da započnemo “dijagnostikovanje”? Emotivni naleti, bez obzira da li pomenute emocije u nama izazivaju prijatno ili neprijatno stanje, izazivaju oblik “vrtoglavice”, konfuzije. Takvo stanje možemo uporediti sa ruletom – određena emocija zavrti točak, ne znamo kada i na kom mestu će se pomenuti točak zaustaviti, odnosno kako ćemo odreagovati u datom momentu. Neizvesnost u načinu ispoljavanju emocija uslovljeno je jačinom emotivne “bure” i emotivnom zrelošću.

Emocije se mogu definisati kao subjektivni doživljaj vrednovanja i odnosa prema događajima, ličnostima, stvarima. Naša reakcija će zavisiti od intenziteta i karaktera prisutne emocije. Kod dece, a posebno mlađe, reakcija je usklađena sa prisutnom emocijom. Kod odraslih, ta kompatibilnost je sve ređa – postajemo “emotivni lažovi”, skrivamo emocije ili im ne dozvoljavamo da postanu deo našeg doživljaja. Kongruentnost emocija i reakcija opada sa godinama i životnim iskustvom. “Lažna” emotivnost i inkogruentnost postali su društveni manir, i ukoliko dođe do iskakanja iz tog šablona, ispoljavanje emocija dobija etiketu infantilnog.

Vreme i društvo u kojem živimo insistiraju na tezi da racio dominira nad emocijama. Da li je zaista tako? Ja tvrdim da se međusobno prožimaju. Racionalno mišljenje ne dozvoljava ispoljavanje neadekvatnih emocija u određenoj situaciji. Selektuje ih i usmerava u odgovarajućem pravcu. Racio je taj koji omogućava kongruentnost u pravom smislu.

Vodeći se ovim, ponovo se vraćam na pitanje zbog čega često odreagujemo na neadekvatan način, ponavljamo greške kojih smo svesni, bez obzira na ranije iskustvo.

Ličnost odraslog čoveka, i pored empirijskog bogatstva i emotivne zrelosti, još uvek nosi u sebi tragove dečje “čistote”, naivnosti, neiskvarenosti, koja ima potrebu za iskrenim ispoljavanjem emocija. I pored toga što smo naučeni da u određenim situacijama ignorišemo potrebu za iskrenim izražavanjem emocija, ipak ponekad, makar na tren, osetimo treptaje, oči dobiju poseban sjaj, usne zadrhte teško primetnim drhtajem, obrazi  se za nijansu zarumene, a “ringišpil u glavi” obrne se makar jedan krug, provocirajući kratkotrajnu, diskretnu vrtoglavicu. I koliko god se trudili da u datom momentu to ignorisanje “odglumimo” najbolje što umemo, dete u nama nadjača glumačke pokušaje i neočekivano “izbaci” emociju. Kada se “osvestimo”, ljutimo se na počinioca, “oteramo ga na spavanje” i počnemo sa ispravkom “grešaka”, koristeći se “emotivnim lažima”.

Pomenuću još i “emotivno foliranje” – ono “providno” izbacivanje vidljivo lažnih emocija, kojima se služe emotivno i intelektualno nezrele osobe, kako bi skrenule pažnju na sebe, i emotivnom manipulacijom ostvarili zamišljen cilj. Međutim, dotični bivaju odmah provaljeni, i potrebno ih je amputirati iz bližeg okruženja. 

Eto, ipak napisah tekst – pa, kako ga ko shvati!

Tatjana Manojlović