Filantropija ili nosorozi

Počinjem pisanje teksta sa osećajem gađenja, mučnine u stomaku.

Pa zar ponovo, zar i ovaj put...? Skoro sam naglasila da sam još uvek filantrop, i pored toga što sam više puta dobijala “udarac u leđa“ od ljudi koji su bili u mom neposrednom okruženju, sa kojima sam svakodnevno komunicirala, provodila dane, smejala se njihovim šalama... Pa, zar ponovo...?

Krenula odlučno, bez razmišljala o mogućim posledicama – ne mogu stalno da predviđam moguće uzročno-posledične veze. Planiranje sam obavljala u hodu, obično “brzinom 300km/h“, rukujući se usput sa velikim brojem ljudi, koji su me tapšali po ramenu. Iako sam bila svesna da se reči i pokreti uče, zaljubljeno sam gledala svoj zacrtan put i reči podrške koje koje su ga krasile, kao po putu pobacane latice raščerupanih cvetova.

Penjala sam se polako stepenicama, osvajala spratove. Ponekad sam se pridržavala za rukohvat, i napor penjanja uvek mi je predstavljao zadovoljstvo. Pružanje ruke i čvrst stisak, uz prijateljski osmeh, bili su u mom maniru. I smejali smo se zajedno, skupljali usne, i streljali pogledom one koji su zaslužili, ismevali glupost, slavili razum...

Nisam se nadala tolikoj silini vetra, uraganu, nastalom od velikog broja preglasno izgovorenih reči u jednom momentu.

Postoje razne vrste vetrova: povetarac obično vragolasto namigne, južni vetar uvek emituje toplotu, koju sebično skupljam – poslednjih godina prisutan je veliki broj hladnih dana u godini.

Severac duva hladno, oštro, stvarajući jezu. Za one koji nisu navikli na hladnoću, prilično bolan vetar. Košava, vetar ravnice, čija dužina i upornost često zna da iritira, obično rastera oblake i donese vedro i toplo vreme. Postoje i olujni vetrovi – duvaju kratkotrajno, samo toliko da brže poguraju kišne oblake, i tada prestanu. Uragan je veoma agresivan vetar i uvek nanese štetu – najčešće se poigra crepovima sa krovova, čime narušava sigurnost i provocira tugu. Od njega se ne možeš zaštititi – samo rukama obuhvatiš glavu i čekaš da prođe. Nakon oluje, prebrojiš koliko je crepova stradalo, otkloniš štetu i... nastaviš dalje.

Često sam se sretala sa uraganima – nisam ih lovila, sami su me nalazili. Nisu billi toliko rušilački.  Za njih ne postoje parametri jačine. Procena je subjektivni pojam, i zavisi od trenutnog raspoloženja. Psiha je potrošna roba, tokom habanja, niti se stanje – lako pucaju. 

Ovog puta, uragan je srušio kuću do temelja – potebno ju je graditi ponovo. Sva sreća da su temelji stabilni. Samo još severac da ukrotim! Znam, vetar je teško obuzdati, ali postoje vetrobrani i mesta koje nazivaju zavetrine – pružaju utočište dok vetar ne oslabi, ne nestane. Ali subjektivni osećaj hladnoće ostaje duže vreme da egzistira u telu, ne dozvoljavajući toploti da prodre dublje – rasteruje čak i pokušaje dodira toplih vrhova prstiju, makar i površinskog sloja kože.

To zna da bude bolno – hladnoća reže; pogotovo sočna, meka tkiva. Rana zjapi otvorena, a miris živog mesa privlači lešinare... Daaaa, zagazila sam u patetiku! Ali, boli, jbt., boli!

I svaki put, kada zatvorim oči u polumraku sobe, osetim tvrdoću ožiljka koja ponovo isprovocira osećaj hladnoće, jezu i miris sirovog mesa. I svaki put ponavlja se mučnina, gađenje...

Da li se zaista više isplati voleti nosoroge od ljudi, bića kojima pripadaš, kojima si nalik, koje želiš da voliš, da dotičeš, sa kojima misliš da imaš izvesnu dozu intelektualne kompatibilnosti (volim ovu složenicu – može se primeniti u različitim kontekstima)? Koliko dugo ću još imati energije da odolevam vetrovima? Ili ću se samo prepustiti... I zaista zavoleti nosoroge...

Tatjana Manojlović