Filka

Moj otac je kočijaš. Radi po celi dan na stovarištima, tovareći i vukući sa Filkom ugalj, drva, šoder, ili materijal za kuće. Ne bira posao. Zarađuje pošteno. Ali najviše pati ona, moja Filka. Plemenita životinja, koja u našoj kući ima mesto ravnopravnog člana porodice. Radi svakog dana. Malo odmara. Tata ne gleda da li je sneg ili letnja vrućina. Mora se zaraditi. Sestra i ja; volimo je. Ona je naša drugarica, kojoj sve pričamo. Timarimo je i češljamo posle rada. Zadovoljno nas gleda svojim velikim očima.

Svake godine bi se oždrebila, ali poslednje dve - ne. Osećale smo njenu bol. Pokatkad, vidim, i suza joj sklizne iz crnih očiju. Dolazila je sve umornija, ali put do kuće nikada nije promašila. Tata je često pijan, i takvog ga sama doveze do štale i zanjišti slabim glasom. Mama je ispregne, napoji, i donese svežeg sena u jasle. Osećam i kada je srećna. U velikom, ograđenom pašnjaku slobodno je pasla i valjala se u dubokoj travi. Često smo tada, sestra i ja na njenim leđima. Nosi nas nežno, s ljubavlju. Šapućem joj. „Filka, kako si lepa. I mirišeš! Ti si blago u mom srcu...“ I jeste blago. Ukradem šećer i kradom odem do nje, da se zajedno zasladimo. Tata me grdi zbog toga, ali ne marim. A onda je došla neka siva jesen... I tata reče majci kako je odlučio da proda Filku.

Plakala sam i molila ga da to ne radi. Znam da je bolešljiva, da nema više snage kao kad je bila mlada, da hramlje na desnu nogu, ali rastanak sa njom nisam mogla prihvatiti. Ne može da se oporavi, a tata je nemilosrdan. I Filka je jednog jutra otišla. Suze su mi presahle. Molbe nisu urodile plodom. Išla sam sa njom. Nema od bola. A ona je tužno njištala. Eho njenog glasa odbijao se od brdâ i vraćao se u mene. Odrasla sam, ali ta bol koju sam u njoj osetila prati me kroz ceo život. U tišinama je uvek čujem. Njen njisak oproštaja. 

Biljana Vićentijević