Gledam je dok spava

Nekad tako kad zaspi, umorna od svega i svačeg. Pa, se skupi na krevetu kao neko dete, koje spava snom pravednika. Sednem pored nje, gledam je i razmišljam. Koliko je zapravo snage u tom krhkom biću? I odakle joj zapravo tolika snaga? Divim joj se. Za puno toga što je ona učinila, ja ovoliki magarac nisam imao hrabrosti. Kad je bila u onim godinama u kojima se najsrećnije živi, ona je morala da se trudi da preživi. Prošla je sa svojim najbližima i sa svojim gradom najdužu opsadu u modernoj istoriji. Nakon toga bi mnogi već pali i potonuli, ali ne ona. I kao da to nije bilo dovoljno, nego to preslatko krhko stvorenje, ode da po svetu miri zavađene narode. Da se penje po tenkovima, leti vojnim avionima, da urazumljuje nerazumne i zauzdava pukovnike i generale. I evo i dan danas, isto radi i ne posustaje. Pa, odakle joj snaga Bože dragi? Da provedete samo dvadest i četiri časa sa njom, vama bi posle toga trebalo bar sedam dana da dođete sebi. To više ne znaš ko joj sve preti, koga sve miri, kome sve pomaže i na kraju krajeva kojim se tu sve jezikom priča. Mene bi iscrpelo samo to da sve te ludake i fašiste poblokiram, a kamoli posao koji radi. I tako svaki božiji dan. Nema tu ni vikenda ni praznika. Pored snage, za koju pojma nemam odakle joj i gde joj se nalazi ta baterija iz koje je crpi, verovatno u srcu, jer njeno srce je ogromno kao planina, tako da je verovatno to to. Pored te snage, treba i volja, ali i živci. I to kakvi živci! Desi se ponekad da joj pukne film, što bi naš narod rekao, ali to traje kratko. Kratko ali eksplozivno! Tih nekoliko minuta, pa to vam je i cunami i tornado i u istom trenutku. Cunami emocija, tornada besa. Valjda se tako prazne ti ljudi koji mogu sve ovo što ona može. A to što ona može, mene i dalje fascinira i zapanjuje. Evo, budi se. Njen san je prestao, sad počinje košmar za fašiste i ludake. Ne bih voleo da im budem u koži.