Gospode, praštaj im da bi i dalje činili isto

Potreba za grupisanjem i pripadnošću nečemu, poznata mi je još od obdaništa. Bilo je to nešto nužno i nije postojao drugi izbor osim tog (možda atavističkog) nevinog hijerarhijskog dečjeg klasifikovanja i separatizacije. Od tada pa nadalje, kroz život, uvek bi se, u bilo kakvim skupinama, to ponavljalo, iznova formiralo kao nešto što je opravdano, usvojeno, neizostavno i neophodno. I uvek bi se sve to svelo na tri najprostije podele: one koji su u vrhu (ma kakvim sposobnostima dolazili do izražaja); one koji su priznali slabost, podredivši se; i one koji su autsajderi i ne pripadaju nigde, do trenutka kada neki od njih „zablistaju“ ili pokažu bilo kakav „kvalitet“, nasuprot onima iz iste grupe koji otkriju drugima svoju nemoć, pa postanu žrtve i sa tim se pomire, nastavljajući tako životni put, do kraja ili trenutka kada se u njima nešto prelomi pa se opsesivno posvete nečemu, lečeći svoje stečene komplekse koji su neizlečivi, ili se obogate sticajem okolnosti, i tada nastupa želja za osvetom, moći, kažnjavanjem i mržnja prema čitavom ljudskom rodu.

Šta je bio presedan za formiranje naših socijalno-funkcionalnih ličnosti? Da li je to bila ljubav? Ne! Zaljubljivanja su u početku sekundarna pojava i potreba. Pre seksualnog nagona je postojalo nešto što nas je teralo na upotrebu bilo čega, zarad zauzimanja nekog stupnja u tom klinačkom, hijerarhijskom sistemu, uz vaspitačicu nesvesnu svega toga. Da li je to bila mržnja? Ne! Ko je tada znao da mrzi i šta uopšte to znači bez bolne spoznaje hijerarhijskog funkcionisanja? Kada smo osetili bol, osetili smo i potrebu da mu se suprotstavimo svime čime raspolažemo. I sve je tako „divno“ funkcionisalo u tim malim, međusobnim „ratovima“, dok se nije pojavila „ljubav“, kod nekih doduše, samo seksualni nagon bez neke fiktivne ekspanzije, ali to je promenilo fundament shvatanja, ophođenja i delovanja jednih na druge, da bi se na kraju opet svelo na identično prethodnom kroz novi modus; hijerarhija, separatizacija, pripadnost, etiketa, isticanje i borba, ali je tada ojačala stara, večna, najgora ljudska pošast koja nikom nije strana, koja je uzrok skoro svog zla, koja se ne prerasta i koja i kasnije nastavlja da obitava u našim dušama, toliko nas čineći slepima da ne možemo da joj se odupremo da bi objektivizirali i racionalizovali svoje misli i htenja, pošast zvana ZAVIST! Armatura temelja mržnje i svih njenih „građevina“, zli podstanar naše lobanje koji nikom ne smeta dok mu smetaju neki tamo drugi ljudi, otrovni užas koji je tako lepo obučen u retrospektivnu manifestaciju naših sveopštih misli, celokupnog proživljenog vremena i kognitivnih sposobnosti, čudovište sa mimikrijom instaliranog anđela. Ako razložimo sve svoje želje i htenja, uverićemo se da malo toga ima što nije, ili bar nije, bilo pod plaštom ovog zla. No, uprkos tome, mi nastavljamo dalje, i dalje podložni uticajima i uslovljeni drugima. I dalje sebi lepimo naci(onali)stičke ili partijske etikete, volimo jednu frakciju (nacionalnu, versku, rasnu), ne zarad same ljubavi već zarad opravdavanja mržnje prema nekima drugima, drugačijima, na isti način nagnanima na činjenje istog. Iako inherentni kao vrsta, svi bivamo razdvojeni, rasparčani na najsitnije deliće, izmanipulisani, oslabljeni i podložni uticaju neke fiktivne „većine“ koja se svakodnevno održava i neguje zarad opstajavanja hijerarhijskih i hegemonističkih stanja i prncipa funkcionisanja. Mi zaboravljamo, ili nikada nismo imali, „istinske“ želje. Nama se one ubrizgavaju svakodnevno. Mi ih primamo putem ekrana, prihvatajući ono što se tamo dešava, ne posvećujući ni iole pažnje onome što zaista jesmo i što osećamo, ako i to nije odavno zaboravljeno, zatrpano, uništeno, ali ja još verujem da nije, bar kod nekih ugroženih vrsta. Te ugrožene vrste kod nas ne prihvataju ni ovakvu „zemlju“ a ni njenog „Vođu“, pa samim tim gube i osećaj pripadnosti, dok su u underground-u.

Žao mi je ovog naroda i ove zemlje koja umire već dve decenije kao bolesnik od najstrašnije vrste tumora zajedno sa svojim narodom. No, žaliji su mi oni „svesni“ trenutne istine, koji propadaju verujući u promenu i čineći „dobro“, u ime većine svih lobotomičnih stradalnika!

Da je suština u pojmanju istine, ona bi već odavno bila otkrivena! Čini se da je suština ipak u „Življenju“ sa svojim beskonačno mogućim varijantama... A mi živimo u iščekivanju neke „istine“, „čuda“, u bodljikavoj žici ograničenja svojih sposobnosti... 

Igor Rajović