’’Grčka ljubav’’ kao vesnik društvene revolucije

Istorija nas uči da je u svim poznatim epohama, kulturama, područjima, nacijama, klasama...postojao određen broj ljudi, sklon svom polu. Sve do pojave monoteističkih religija, homoseksualnost je uživala pravo građanstva i tretirala se kao sasvim normalan oblik prirodnosti i ljudske seksualnosti. Velike politeističke religije, u prvom redu grčka (izdvajam Grčku, kao kolevsku evropske i svetske civilizacije), koje su u svojoj suštini vezane za prirodu, obiluju mnoštvom otvoreno homoerotskih motiva. Antički Grci se nisu libili da dovedu svog vrhovnog boga Zevsa u homoseksualni kontekst, te je tako nastao mit o Ganimedu, dečaku izuzetne lepote, kojeg je Zevs ukrao sa Zemlje i odveo ga na Olimp. Grčki bog mora, Posejdon, delio je svoju postelju sa Pelopom, Tantalovim sinom. Najveći antički junak Ahil, bio je zaljubljen u Patrokla, čiju je smrt u Trojanskom ratu, gorko oplakivao. Tu su još Apolon i Kiparis, Herakle i Jolaj, Dionis i Ampel...i mnogi drugi. Takođe, poznata je i čuvena grčka pesnikinja, Sapfo, sa ostrva Lezbos, koja je ostala upamćena po stihovima homoseksualne prirode, upućene ženama. Tebanska ’’Sveta četa’’, bila je sastavljena od 150 muških ljubavnih parova i bila je nepobediva sve do pojave Filipa II Makedonskog. Nakon bitke kod Heroneje, 338. god. p.n.e. u kojoj je skršena moć Tebe i izginula gotovo sva ’’Sveta četa’’, Filip II je izjavio: ’’Neka budu istrebljeni koji misle da su ovi ljudi učinili ili osećali nešto sramno.’’ Grčki filozofi su otvoreno govorili i pisali o homoseksualnosti (Platon – ’’Gozba’’), što su kasnije preuzeli i Rimljani. Jedan od najvećih rimskih careva, Hadrijan, ostao je upamćen po ljubavi prema mladom Antinoju. Umetnost je, takođe, bila prožeta homoseksualnim elementima.

Dolaskom hrišćanstva na istorijsku scenu, iz temelja se izmenio pogled na homoseksualnost. Antička civilizacija je razrušena, isfalsifikovana i potisnuta, a ostali su nam samo fragmenti te velike epohe, koja će delimično biti obnovljena kroz renesansu. Preko noći, homoseksualnost je postala tabu, da bi se danas svela na političko i društveno pitanje, a ne, kako je to u antičko doba bilo, stvar ljudske prirode i ljudskosti uopšte. Pitanje statusa homoseksualnosti i dalje je veliki kamen spoticanja konzervativno-religijskih i liberalno-demokratskih snaga, mnogih postojećih društava. Prvi, na homoseksualnost, koristeći se isključivo argumentima iz ’’svetih knjiga’’, gledaju kao na bolest i devijaciju, koju svim sredstvima, uključujući i fizičku eliminaciju, treba suzbijati. Drugi, koristeći saznanja i dostignuća psihologije i medicine, kao na varijetet ljudske seksualnosti. U zavisnosti od premoći jednih u odnosu na druge, u određenim sredinama, takav je i odnos prema homoseksualnosti. I dok rasprave i diskusije traju, najveću štetu trpe homoseksualci, koji širom sveta žive u strahu i skrivanju, diskriminaciji i nipodaštavanju, progonu i zabrani.

Polazeći od navedenog, racionalan čovek se najpre zapita, kako je moguće da nešto što je do juče bilo normalno, danas postaje bolesno, pretvorivši se u pitanje. Zapravo, odgovor treba potražiti u autoritarnoj i totalitarnoj prirodi judeo-hrišćanske civilizacije, pod kojom su rođeni svi društveno-politički sistemi nakon antičkog doba. Ta civilizacija je duboko antropološki pesimistička, te polazi od nekakve grešne ljudske prirode, kojoj je potrebna pomoć autoriteta, da bi se ponovo uzdigla. Na tome je sagrađen čitav sistem vlasti, koja je uvek u sprezi sa religijom, negirala čovekovu prirodnost, oduzimala mu čovečnost, manipulisala svešću, lišavala ga znanja, držeći ga uvek robom i životinjom.

Antika je poznavala fizičko ropstvo, moderni svet je usvojio judeo-hrišćanski koncept mentalnog ropstva - pokoriti čovekove misli i osećanja. Nisu slučajno hrišćanski oci izabrali ovcu kao simbol, metaforu, za ljude koji treba da im veruju, a pastira za simbol njihove brige za stado. Ovca je poznata kao životinja kojoj su otupela sva čula, koja će bez ikakvog otpora izvršavati naređenja pastira i na kraju mirno otići na klanje. Njihova otupela čula, lišavaju ih slobode da misle i osećaju. Njima su pastiri zabranili da misle i ispituju, pokorili su ih mentalno, jer su sebe proglasili za jedinu meru istinitosti, u koju se mora verovati, pod pretnjom osude.

Suprotno od ovaca, stoje radoznale i pune života koze, koje u religijskom vrednosnom sistemu predstavljaju đavola, što treba da ukaže, da svako ko ispituje svet oko sebe i preispituje postavljene dogme, ide pogrešnim putem. Zato su homoseksualci, koji se inače ni u čemu drugom nisu razlikovali od drugih ljudi, sem po seksualnom izboru, zajedno sa svim drugim buntovnicima – filozofima materijalistima, komunistima, anarhistima, pacifistima, feministima...proglašeni za jednu od najvećih pošasti čovečanstva.

I kako su materijalistički filozofi oslobađali čovečiju svest, komunisti ukazivali na klasnu eksploataciju, anarhisti pozivali na slobodu uopšte, feministi tražili bolji položaj žena, pacifisti pozivali na mir, tako su i homoseksualci, kroz seksualnu revoluciju, ukazivali na oslobađanje čovekovih čula i važnost telesnih užitaka, kao bitne stavke čovekovog zdravog života, nezavisno od seksualne orijentacije. U tome je sav njihov greh, jer zdrav život vodi ka slobodi, a sloboda ruši nametnute autoritete. Da ne pominjemo da su mnogi homoseksualci i sami bili i filozofi, i komunisti, i anarhisti, i feministi, i pacifisti, ostavivši čovečanstvu vredna zaveštanja koja koristimo i danas. O umetnicima, kompozitorima, književnicima, glumcima, sportistima, pevačima...homoseksualne orijentacije, ne treba ni trošiti reči.

Mi danas zapravo i zaključujemo o prirodi nekog društva, baš na odnosu prema seksualnosti. Ovde je zapravo večni sukob erosa i tanatosa – života i smrti. Princip života je oličen u slobodnoj ljubavi dve odrasle i zrele, ravnopravne, biološke jedinke, bez obzira na pol, čiji su smisao i svrha povezivanje na osnovu zajedničkih pogleda na svet, sistema vrednosti, mentalnih karakteristika... Seksualni kontakt je tu samo izraz i vrhunac mentalne bliskosti, kada dvoje postaju jedno, a zadržavaju svoju individualnost. Nasuprot tome je princip smrti, izražen u partrijarhalnoj ljubavi, u kojoj vladaju odnosi nadređenosti i potčinjenosti, gde potčinjeni gubi svoju individualnost, a isključivo zarad prokreacije.

Zato će i zadatak buduće istinski humanističke revolucije, biti izmena postojećih autoritarnih modela ljubavi, koje treba da zameni autonomija pojedinca, kao uslov za zdrav i normalan razvitak ljudske ličnosti i slobode. Umesto armije frustriranih ljudi koji iz obaveze, navike i običaja stupaju u zajednički život, po nametnutim obrascima, potrebno je stvoriti slobodne individue, koje kroz sopstvenu autonomiju kreiraju vlastiti život i prave izbore. Samo u takvom društvu, i homoseksualci mogu naći svoje mesto, jer je preduslov i njihovog oslobođenja, oslobođenje svih materijalno i duhovno eksploatisanih. 

Igor Maksimović