I šta očekujete da vam kažem?

Nije lako, ali je vrlo jednostavno.

Šta ste očekivali da čujete? Da je lako? Ne mogu vam to reći, jer ništa nije lako. Nije lako ni živeti, ni umreti. Ni voleti, ni mrzeti. Ni stvarati, ni uništavati. Ni biti zdrav, ni biti bolestan. Ni smršati, ni ugojiti se. Ni stvoriti naviku, ni otarasiti je se.

Nije lako. Ali to ne znači da je nemoguće. Niti znači da ne treba ni pokušavati.

To samo znači da je neko nekada, neko svemoćan i sveznajući, stvorio bića koja ne služe za „lako“. Znači da je ta neka sila čovečanstvu ostavila u zadatak nešto što je, možda teško, ali dostižno. Neko je smatrao da smo kadri, da se nećemo plašiti rada, truda, borbe, upornosti i izdržljivosti. Neko je stvorio bića koja su moćna u svakom smislu. Ne samo da imaju svoj um kojim su u stanju stvarnost menjati, nego su im na dar date sposobnosti kao što su razum, osećanja, vera, nada, ljubav, polet, inspiracija, entuzijazam, volja, želja, zahvalnost. I taj neko bio je, verovatno, veoma ponosan na svoju kreaciju. Radovao se što je stvorio tako fascinantna bića koja će uživati u životu, biti mu zahvalna,voleti svoga tvorca, čuvatu svoju prelepu planetu i vremenom napredovati, usavršavati se, postajati humaniji i plemenitiji. Taj neko se, izgleda, preračunao.

Ne znam šta se desilo u međuvremenu, ali znam da je svet postao više surov nego lep. Vidim da samo bespomoćno posmatramo šta se oko nas radi, svu tu destrukciju, svo to silovanje, kako prirode tako i ljudi, svu tu pohlepu, ludilo, bezumlje. Čekamo da neko drugi popravi naš svet, jer, Bože moj, nama je to nemoguće. „Svet se ne može menjati, možemo se menjati samo mi!”, postalo je veoma praktičan izgovor, jer retki su oni koji hoće da krenu od sebe, tako da, većina ne radi ama baš ništa. Naprotiv, besni i razdraženi svim tim slikama ludila, sve više nas gura prstiće u taj džem nečovečnosti, pa okrećeno glave od bede i jada, od gladnih i siromašnih, od nepravde i svakojakog zla. I još imamo obraza da se žalimo. Interesantno, najviše se žale oni što najmanje na poboljšanju stanja rade. Oni što ništa ne pokušavaju. Oni što sede kući i čitaju novine, ne promašuju vesti. Gledaju propast, ali ne mrdaju iz fotelje.

Ovo je naš svet. Moj i tvoj. Odakle ti ideja da smo bespomoćni? Ne kažem da treba da uzmeš pušku i da ideš da ubijaš sve one zloće što prave dar-mar po svetu. Ali kažem da si odgovoran za ljudsku patnju. Znam da ne možeš da pomogneš svima, ali pomažeš li ikome? Napuštena deca, bespomoćni starci, ugrožene životinje, zlostavljane žene, invalidi, porodice pogođenje vremenskim nepogodana. Ma, imaš da biraš. Vapaja za pomoć koliko hoćeš! Ali pitanje je da li hočeš.

Koliko si dinara umesto za kafe po kafićima mogao darovati siromašnima? Koliko vremena mogao pokloniti nekome ko ne može sam? Koliko si ljudi mogao spasti dok si igrao igrice na kompjuteru? Samo pitam. Ti izračunaj sam. Pa kad vidiš da je blizu nule, stavi prst na čelo.

Nije mi namera da kritikujem, ali nadam se da ćeš se, svaki sledeći put kad kreneš da se žališ na ovaj naš svet i ova naša vremena i ove ljude oko nas, setiti mojih reči i umesto toga se upitati koliko je od svega toga tvoja zasluga. A onda kad shvatiš da nisi učestvovao u spašavanju, možda, konačno dobiješ želju da postaneš deo tima onih retkih koji se upljuvaše da naš svet, koliko toliko, učine podnošljivijim, lepšim, boljim.

Bojan Čupić