Imperativi za odrastanje

“Daj, molim te, prestani da se ponašaš detinjasto!”

Fraza, već izlizana, ofucana...

Upotrebljena u raznim kontekstima, sopstvenu denotaciju je potpuno prekrila metaforičkim formama.

Značenje? Ima li ga uopšte?

“Uozbilji se! Ne ludiraj se! Odrastii, ne pravi budalu od sebe! ”Spusti “ se na zemlju! Počni da koristiš svoj mozak! Ne budi naivna....”

Toliko “uputstva za upotrebu”, toliko imperativa bez konkretizacije!

Da odrastem - na šta mislite? Da li sam previše iskrena - ne “uvijam” dovoljno vešto, pa nisam i skladu sa današnjim kriterijumima upotrebe teze “kako zajebati drugog na najlakši mogući način”? Ne uklapam se u šablonske modele svakodnevice? Ili sam, možda, suviše naivna, pa svaki put  očekujem otpozdrav na pruženu ruku?

Kada sam se rodila, rekli su mi već rođeni da volim ljude. Voleću ih..

To je bilo veoma lako u vreme kada mi je pomenuta fraza bila još potpuno nepoznata. Sa zadovoljstvom sam pružala ruku i obično dobijala iskren odgovor. Da, uz osmeh, ali pravi, pravcati osmeh, koji vuče za sobom vragolast plamičak u oku.

Nisam morala da pazim na položaj usana prilikom izgovora reči – same su se namestile, spontano. Tužne reči “vukle “ su usne u donji luk. Ipak, obično bi se izvijale “nagore” - taj položaj im je vise godio.

Vidi, ponovo se “igram” ... usnama.

“Ma, daj, uozbilji se! Usne služe ….”

…. da bi se skupile, stisle po potrebi... za ćutanje?

Šta da radim sa rečima koje treba da budu  izgovorene  baršunastim šapatima, praćenim mekim dodirom usana po ušnoj školjci, dodirima koji blokiraju receptore i usmeravaju svest  na ubrzano strujanje trnaca po čitavom telu.

Fraza “spusti se na zemlju” je veoma poznata mom slušnom aparatu. A gde to mislite da ateriram? Zbog čega? Među vas, gomilu izmanipulisanih lutaka? Marionete mi nikada nisu bile privlačne…
Ne, hvala, radije ću da bauljam po bezvazdušnom prostoru, zabavljajući se sopstvenim kreacijama u vidu tragova koje ostavljam za sobom.

Da se stopim sa gomilom, žrtvujuci šetnju kosmosom sa Malim Princem? Egziperi nije popustio!

A ono sa “korišcenjem sopstvenog mozga”?

Mislite – “daj, bre, iskoristi budalu!  Vidiš da je naivan kao....dete?”

Ili mozda – “iskoristi situaciju najbolje sto možeš! Zajebi stvari - važno je preživeti!”
Ma, daaaj...Za pomenute “projekte” funkcije mozga su nebitne - postoje šabloni…

Neki težak miris je prisutan u vazduhu, izaziva mučninu...

Još jednom zahvaljujem na “pozivu”, ali radije bih slobodno mlatarala rukama po delu svemira bez gravitacije, gde deformacija  prostora i gravitacioni talasi nisu prepreka za brzinu i pravac leta...

 Tatjana Manojlović