Ispovest samoubice

Opet sam na ivici samoubistva. Lepo! Samo, ovog puta stvarno verujem da ću se ubiti! Ali stvarno! Ne mogu više! Osećam se potpuno potišten i izgubljen. Boli me svaki pedalj duše. Ti to ne razumeš, znam. Ti misliš da čovek može da živi srećno, i da treba da bude zahvalan što je živ? To su sasvim solidni stavovi, ali nije tako. Barem meni.   

Možda te interesuje zbog čega se toliko žalim na život? Zašto baš hoću da se ubijem? Nije važno, veruj mi. Iovako to ne bi razumela, i da hoćeš. Misliš, meni je lepo, imam tebe, kuću, prijatelje, pišem priče, pesme, sve. Veruj mi, to nije sve. Imam prazninu u centru duše, i ona se povećava iz dana u dan. Ti to ne možeš da razumeš, ti si srećna. Ja nisam, šta da se radi. Nije da nisam pokušao. Slušao sam savete srećnijih ljudi, pokušavao da budem kao oni. Ali džabe! Ja sam ja, nesrećni ja! Zato i držim ovaj pištolj prislonjen na čelo.

Ne brini, nisam lud, samo sam melanholik. Ne mrzim ja ljude; naprotiv, volim ih. Ali me trenutno ne ispunjavaju, i osećam se prazno iznutra. Šta da radim, takav sam. Bar probaj da me razumeš, ako ne možeš. Nemoj da me gledaš tako besno! Znam da ti ništa nije jasno i da bi me sad najradije udarila! Ali, samo bar probaj da me razumeš. Molim te. Znam, znam da si ljuta što sam te zavezao i pustio da me gledaš kako planiram da se ubijem. Žao mi je, al’ ti si kriva. Ti si ušla u stan, a nije trebalo da budeš tu. Šta da ti kažem, upala si u nezgodno vreme. Morao sam da te zavežem, inače bi pokušala da me sprečiš u nameri da se ubijem. Oh, nemoj da besniš, molim te! Jednostavno, ne želim više da živim, i kraj! Ništa me ne ispunjava, šta ja tu mogu? Šta, hoćeš da kažeš da sam sebičan? Da samo gledam na sebe? Možda, bilo kako bilo, ti tu ne možeš ništa da uradiš! Baš me briga što se ne slažeš s time! Ja sam rešio to da uradim, i kraj!

Ne, nemoj da me moliš, neću da te gledam kako plačeš. Molim te, obriši te suze i uozbilji se. Sve će brzo biti gotovo, veruj mi. Evo, otići ću u drugu prostoriju, da me ne gledaš kako to radim. Rekao sam da ne plačeš! Neće biti sve u redu, i ćuti više! Oh, kako ne razumeš, ne postoji više ništa što bi me moglo učiniti srećnim! Ne, nisam izazvao nikakvu nesreću! Ne, nisam izgubio pare na kocki, prestani više sa tim glupim pitanjima! Šta hoćeš više od mene? Gušiš me, svi me vi davite već godinama! Zbog vas sam i došao do ovog stanja! Izvini, neću više da se derem. Nemoj, molim te, da plačeš, izvini, nisam mislio direktno na tebe. Molim te, oprosti mi! Dobro, dobro, izaći ću, samo nemoj da plačeš više. Nisam hteo, stvarno. Evo, spustiću pištolj, eto vidiš, spustio sam ga. Neću se ubiti, samo nemoj da plačeš. Znaš da si mi ti najsvetlija tačka u životu. Da, ozbiljno, pa šta bih ja bez tebe? Pa volim te, ludo jedna, stvarno te volim! Evo, čak sam te i poljubio da ti dokažem. Vidiš da nije strašno, ti si mi zaista sve, zaista. Pa ozbiljno, stvarno to mislim. Ne lažem, časna reč!

Vidiš kako se sve može srediti, samo kad ne paničiš. Evo, obrisaću ti suze sa očiju. Znaš da ne volim kad su ti oči uplakane. Zaista imaš najlepše oči na svetu, tako su čarobne i savršene. A tek taj tvoj osmeh, ih! Ko može biti srećniji od mene? Pa niko, samo ja imam takvu osobu pored sebe. Da, samo ja i niko više. Ma niko, veruj mi, svi mi zavide na tome. Ti si neprocenjiva, zaista. Ne mogu ti reći koliko mi značiš, ne mogu. Moraćeš da mi veruješ, bar probaj da mi veruješ. Tako je, i treba da mi veruješ, jer mi smo stvarno jedno za drugo.

Šalim se, zbogom! BUM! 

Đorđe Grmuša