Jebote, moje misli će me dokusuriti!

Kada god se dogodilo da malo više poletim ponesena osećanjima, nešto bi me snažno,  takoreći, trsnulo  u glavu i otreznilo... Pa... Iz tog razloga sada i kada ne moram strepim. To je valjda ljudski, plašiti se ali, zbog straha ne treba stati, baš naprotiv... Sve na ovom svetu postoji da bi se suočili sa tim, pa i sa strahom. Intuicija je mač sa dve oštrice i često je ne slušamo onako kako bi trebalo, ne osluškujemo upravo zbog toga što dozvoljavamo sebi da budemo vođeni prošlim, lošim iskustvima. Zato ponekad treba ostati potpuno sam sa sobom, u potpunom miru i tišini i osluškivati sebe i svoje potrebe. Koliko smo potrebni drugima, posebno onima koje volimo, isto toliko smo potrebni i sebi.  Naše biće vapi za nama, ali zaista je tako, koliko god to ludo zvučalo, jer... Mi nismo ni svesni šta sve postoji u nama, šta sve vrišti da ispliva... Talenti, darovi, potencijali, čuda, možda i neke loše stvari, ima i toga nažalost. Mada, svako razumno biće ima sposobnost sublimacije - odnosno da neku neprimerenu, ili možda i primerenu, ali nemoguću takoreći stvar, situaciju, reakciju itd. zameni drugom, uslovno rečeno, društveno prihvatljivom. Kažem uslovno rečeno, jer danas je svašta društveno prihvatljivo, a najviše ono neprihvatljivo. Čega su se starije generacije stidele, neki se sada ponose... E   sad, diskutovati o tome je mač sa dve oštrice, jer svako vreme ima svoju čar, a i nosi svoje breme... Ja ipak nisam za osudu, ali za zdrav razum jesam. Onako malkice, valja se... Dovoljno je da budemo ljudi za toliko i ne naškodimo ni sebi ni drugima... To mu dođe nešto kao onaj princip zdravstvene nege “Primium non nocere.” Najpre ne naškoditi. Nego, da se opet vratim sa Vas i nas,  na sebe... Hmm,hmm... Dakle, poletim ja tako, tj. nikada nisam baš visoko poletela, ali uzletim, etooo, eto prave reči, i nešto me tresne po glavi, a znate šta bude to nešto uvek JA - Super Ego uhvati Id za vrat i davi, davi. I eto, otuda meni moja poezija... Nekako preživim u glavi, raščistim gužvu i svu zbrku skupim u slova, slova u reči, reči u stih i izbacim na papir i mirna. E sad, koliko piskaram, odaje da ipak nisam mirna i da se ovo dvoje svađaju često i hvataju za vratove... Dok Ego između njih sve to nekako stojički podnosi i reguliše uspešno za sada, pa niti letim niti hodam po zemlji, reklo bi se da blago levitiram. A Racio uspešno odoleva Id-ovim provokacijama. Ako poletim neće biti dobro. Prvo će za mene to biti iskustvo veka, ali šta će onda biti sa mnom, šta ću postati? Sad odoh da dobrooo razmislim o tome, pa ako pustim Id, biće kao pas pušten s lanca, a Super Ego mu dođe kao ono zvocalo, ima i naočare i sedu kosu sigurno.... Ajde neka me sada da levitiram, našla sam zlatnu sredinu, odlikovanu spartanskom disciplinom mozga, da odoleva i da se ne koleba, ali da proizvodi enormnu količinu stihova da bi olakšao sebi... Id nekada dobije ulogu akceleratora, Super Ego se uzjoguni i suprimuje ga, a Ego balansira... Uspešno, uspešno... E reči, e ruke, da Vas nema, misli bi me pojele iznutra, ostala bi samo koža od M.M.J. i oglodane kosti verovatno... Odoh da mislim, to mi posao.

Mileva V. Jokanović