Jednačina sreće

O ovoj jednačini neću govoriti mnogo, sem da ona nije matematički zadatak, ili nešto drugo. To je jednačina koju primenjujemo svakodnevno, a ona se sastoji iz tri elementa – nešto što možemo da radimo, osoba koju volimo, i nešto čemu se možemo radovati.

Zašto bismo dopustili da nas oblije talas dosade i melanholije? Ili talas nervoze? Šta onda treba činiti kada upadnemo u takvu agoniju? Ja bih to nazvala jednom reči – rad. Znate, postoje dva ugla posmatranja rada:

- Radi ono što voliš

- Voli ono što radiš.

Naizgled, mi samo mislimo da je ovo isto, ali suštinski je različito. Ako se radom iz ljubavi smatra ono što u čemu mi provodimo naše slobodno vreme, svakako bi to bio prvi ugao gledanja na rad. Ukoliko nešto radimo s ljubavlju, onda svakako druga definicija pripada ovom terminu. Jednačina sreće se sastoji u našoj ličnoj, sopstvenoj sreći. Ranije sam se često pitala, šta je to lična sreća? Je li lična sreća auto koji vozim, u kojoj boji, koje marke? Je li je lična sreća dvorac u Bavarskoj ili kuća na Bahamima? Je li je lična sreća brendirana garderoba, parfem? Ja mislim da nisu. Sve ove stvari su propratne i prolazne. To bi mogla biti “materijalna sreća”. Ali takva sreća često nije lična. Po meni je lična sreća nešto duboko, intimno u nama, nešto što delimo isključivo sa sobom, i ni sa kim više. Lična sreća je ono ogledalo u našim očima, harmonizovani ego i duša, telo i um. Da bismo ostvarili ličnu sreću, jedino što moramo da radimo je rad na sebi. Najpre, bilo bi poželjno da volimo sebe, da se pogledamo u ogledalo, i sami sebi kažemo “volim te”. To osećanje je najčistije na svetu, i jedino sami sebi možemo da pružimo. Volim te.

Priznanje koje nas tera da pred sobom otvorimo dušu i um, i priznamo šta je to u čemu smo dobri, a u čemu bismo mogli da budemo bolji, a šta je to što ostvaljamo drugima. Često kažem, ponovim u sebi: ako si nasledio bogatstvo, ne znači da si nasledio sposobnost da ga zaradiš. U ovoj rečenici se krije jedna velika istina. Mi možemo naslediti milione, ali da li ćemo ih osetiti, to je pitanje sa velikim upitnikom. Sposobnosti koje su nam date Bogom i mogućnosti sa kojima se susrećemo svakodnevno, naši su lični milioni. Svaka sigurnost leži u nama samima. Samo smo mi ti koji možemo biti motor-pokretač, da bismo se bolje osećali u sopstvenoj koži, u našem vitkom, zdravom telu i duhu. Sami sebi smo Mikelanđelo života. Samo radom na sebi možemo dostići vrhunac sopstvene sreće. Obrasci po kojoj se lična sreća sklapa su: ja mogu, ja hoću, ja umem, sve sam bolji i bolji, zdrav sam i lep, ja volim rad, obavljam sve s lakoćom i rad voli mene.

Teško je biti nesrećan ako imamo koristan posao, trajne odnose i naznake o budućem zadovoljstvu. Pod pojmom rad obuhvatam svaku aktivnost, plaćenu ili neplaćenu, koja nam pruža osećaj lične važnosti; u taj skup spadaju i osoba koju volimo i nešto čemu se možemo radovati. Ako imamo dobro zanimanje koje nam život ispunjava smislom, to je onda naš rad. Pohvalno je što su ljudi tako različiti, da zadovoljstvo i smisao mogu pronaći u prosečnoj partiji nekog sporta ili u društvenim igrama. Zamislite samo kakve bismo imali probleme u prometu, kada bismo svi voleli jedno te isto. To bi bila kulminacija neke nezdrave energije.

Ono čega se ja pridržavam je da aktivni uvek pobeđuju pasivne. Držite se toga i budite aktivni u dobrom, lepom i uzvišenom. Radite, aktivirajte se i očekujte. Posadite, žanjite, izniknuće. Postavite zadatak bez nepoznatih, i rešite jednačinu svoje lične sreće. 

Ana Berbakov