Jedvačekanje ljubavi

Ušunjala se neprimetno, uvukla kroz moje pore i ugnezdila mi se pod kožom. Izazvala pregršt suza radosnica i onih suza izazvanih empatijom prema voljenom. Lomila me je i sastavljala, defragmetntisala svaki deo moje psihe da me srcem ubedi da je prava, da nije samo plagijat i promašaj kao svaka prethodna, da nije samo pogrešan izbor kao i svaki prethodni, da nije samo besmislena reč na papiru isheklana od laži, iluzija i moje sopstvene potrebe za savršenom, epskom ljubavlju. A ja sam verovala u bajke zbog kojih su mi se mnogi smejali. Na kraju, ne samo da sam ostvarila svoju bajku već sam bila ona mala, slatka, Njegova princeza, sva plahovita i divlja, a ipak nežna.

Ta ljubav je bila je nežnost. Bila je stamena... Bila je i još uvek je. To traje i trajaće do beskonačnosti. Trajaće i onda kada jedno od nas dvoje prestane da diše, jer ćemo se uvek sretati u snovima, gde smo se i prvi put sreli. Jer snovi su uvek polazna tačka ljubavi, satkani od onih sitnih, naizgled nebitnih stvari i postupaka, sazdani od ametista poverenja i vezani lancima predaje koji ne stežu, ne sputavaju, samo nas drže skupa da postanemo i ostanemo MI.

 „Samo je san stvarnost...“ 

Sve drugo su težnje, često nepotrebne težnje da se voli i bude voljen. A onda, nenadano, kad prestanemo da težimo tome, ona se; čini nam se; ni od kuda pojavi i zasija najbistrijim sjajem, sjajem kojim obasjava srce koje je već i zaboravilo šta je to ljubav, nežnost, pažnja, pripadanje i davanje bez ostataka.

Kad te takva ljubav obuzme, poželiš da umreš na usnama Voljenog i da oživiš u Njegovom srcu i tu i ostaneš zauvek, jer se jedino tu osećaš sigurno i bezbedno. Poželiš da nestaneš samo da ne bi postojao u prostoru jer prostor ume sve da pokvari. Poželiš da budeš samo Duh i Duša, bez osećaja utamničenja u tamnici zvanoj ljudsko telo.

Ivana Pekić Malimarkov