Kad majka uči sina dobroti

Pita me sin po čemu se prepoznaje dobar čovek. Zaustim da odgovorim, pa ućutim na pola misli. Vidim, kreće ona bujica nučenih rečenica; 10 božjih zapovesti, srpske narodne poslovice sa povremenim upadom latinskih, mudrolije sa Tvitera, motivacione poruke, i onda shvatim da me je pitalo rođeno dete, a ne fejsbuk u rubrici “What’s on Your mind”.

Definicija dobrog čoveka, sine, ne postoji. Takav da je u svemu ispravan, da sve radi kako treba i misli više na druge nego na sebe, takvog nećeš sresti. Mama ti može samo reći šta ja mislim da je dobar čovek. Svako o sebi to misli – da je dobar. Ja mislim da je dobar onaj koji ne razmišlja koliko su drugi loši. Za mene je dobar onaj koji ne vređa, već reči koristi da razgovara. Dobar je onaj koji poštuje sebe više nego tebe jer takav, ako ti jednom pruži ruku, više je nikada neće povući. Onaj koji pošteno kaže, sme da pogleda u oči dok govori i ono što ne želiš da čuješ.
Dobar ne napada, nego brani. Ne povlači se pred pritiscima. Po mom mišljenju, dobar dobro ne zaboravlja. Trudi se da poštuje, a ako sam nije poštovan, ne traži krivce u drugima, nego u sebi. Dobar čovek ne ume da se precenjuje, on sumnja i uči. Sluša, gleda, oseća, i na taj način proceni gde mu je mesto pod suncem. Ne traži više, ne zadovoljava se manjim. I ako ponekad mora da postupi loše, dobrom čoveku je krivo. On ti objasni zašto i kaže ti: Izvini. On ne mrzi ono što ne razume, i nije ga strah jer ga ne razumeju. Ne traži milostinju, ne odbija nemoćne. Dobrog čoveka ja prepoznam po očima, sine. Kod dobrih su zenice sjajne i velike, gledaju ravno i smelo; duboke su i pred plitkim ljudima. Za neke mislim da sam ih po dobru prepoznala, a onda prođe vreme i ispostavi se da i jeste dobar, ali samo sebi. Zato donosim fleksibilan sud o ljudima, uvek spremna da ga poboljšam ili pokvarim. I o sebi tako sudim.

Dobar se ne odriče snova i ne ignoriše stvarnost. Dobro razmisli pre nego što odluči. Ne krije se ni iza koga, ne beži. I nikada, baš nikada nije neutralan. Dobar čovek ima stav, samim tim i stranu koju zastupa. Dobrog čoveka prepoznam po tome koliko poštuje svoju sadašnjost, ali i svoju prošlost. Po tome što se ničeg ne odriče, što nije licemer. Dobar može i da slaže, zbog toga nije manje dobar. I da ukrade, ali samo vreme za nekog ili nešto što mu prija. Može i da ubije, ali samo demona u sebi koji ga sputava. Može i da ne bude kao ja. Kao ti. Može i da me ne razume. I da me ne voli. I da misli o meni šta god hoće, a da i dalje bude dobar čovek.
Dobrog čoveka je nemoguće prepoznati, zato što je za svakog od nas definicija dobrote drugačija po nijansama i upravo je te nijanse određuju.

Jedno znam, sam ćeš prepoznati svoje dobre ljude. Skapiraćete se međusobno; i biće na tvojoj strani, kao i ti na njihovoj. Ti, tvoji, to su jedini dobri ljudi čiju ćeš dobrotu da prepoznaš. One koji nisu tvoji, a dobri su, ne potcenjuj. Pusti ih da budu dobri nekom drugom.

Jelena Milenković Mladenović