Kad porastem trgovaću uticajem

Kada se probudim, prvo uključim TV da čujem vesti. Budalaštine najčešće u poslednje vreme, ali dobro, hajde da čujem. I to mi je dovoljno. Jutarnje vesti su krajnji domet informativnog programa koji pratim, pošto sam tokom dana izložen drugim vrstama stresa.

Neko jutro čujem da je protiv jednog ministra podneta krivična prijava za, između ostalog, trgovinu uticajem.  WTF!? Čoveče, pa to zvuči kao aktivnost nekog Klingonca u Zvezdanim stazama. Neki u Srbiji žive kao Klingonci, a neki kao zemljani koji su ostavljeni da se na prezagađenoj planeti bore za vazduh. Ili se takva sudbina zemljanima desila u nekoj drugoj seriji. Svejedno, život nam je naučna fantastika.

Osetih ubod ljubomore. Što meni nije palo na pamet da se bavim takvom nekom egzotikom? A onda ubod realnosti. Prosto. Ja to ne mogu iz jednostavnog razloga. Nisam partijski element, na izborima sam apstinent. A šapuće se da će biti izbora. Ako. I treba. Valja se. Dok smo bili neskriveni despotizam, stalno se pričalo o tome kako su česti izbori proces ka otvaranju društva i rušenju režima. Sada, kada smo latentna demokratija, izbori i nisu tako neophodni jer, zaboga, sve je u redu.

Kako god, meni na izbornom mestu više neće ni sliku videti.  Jer, dok sam glasao uvek sam se trudio da to ne bude opcija kojoj, u tom trenutku, ni po koju cenu ne želim da dam svoj glas. Kako budalasto od mene. Mislio sam da moj glas znači. A onda sam 2008. shvatio da je upravo moj glas doprineo povratku socijalista na političku scenu. Pa dobro, ne baš taj listić koji sam ja zaokružio, ali ideja. Glas po glas i DS i SPS te godine gospodnje,lepo sakupiše dovoljno da se ujedine. Protivprirodni blud, čoveče.

Nemam ništa protiv socijalista, ljudi, ali imam protiv socijalista ideologa. Čak sam nakon petooktobarskih promena, u Kragujevcu, radio na jednoj televiziji koja je bila u rukama socijalista. Bilo je interesantno raditi na opozicionoj televiziji u vreme kada je opozicija postala vlast, a vlast opozicija. Međutim, kada su osam godina kasnije bludna deca Đinđića i neverna deca Miloševića sela za isti sto, vrag je odneo šalu. 

Znate kako sam se osećao? Kao mačak Tom kada ga miš Džeri prevari i ovaj se pretvori u magarca. Čuo sam sebe kako njačem dok su mi rasle magareće uši.  Shvatio sam – ostaću uvek namagarčeni Tom ukoliko nastavim da glasam. Zato sam prestao.

Oni koji i dalje glasaju, jer to smatraju svojom obavezomi donkihotovski veruju da njihov glas može nešto da promeni, kritikuju me; ubeđuju da prestanem sa bojkotom.  Ali neću, ne dok iz javnog života ove zemlje ne nestane i poslednji trenutno aktivni političar. Znam da su male šanse za to, jer politikanstvo je najdugovečnija profesija posledjih decenija u Srbiji. Čoveče, pa udruženja građana prerastaju u partije. Otpor, Dveri, Ateisti. Ludilo, rekla bi gospođa iz reklame što cepa keks sa mlekom.

Smatram da sam na sigunoj distanci. Plaćam porez bez i jednog dana zakašnjenja, pažljivo biram klijente koji nisu povezani sa politikom, i dobro mi je. Nemam potrebu da moja mala „one man company“ ikada preraste u nešto veće od toga, kako ne bih morao da pravim kompromise. Jer, ako išta više prezirem od kompromisa, to su ljudi koji ih čine.

I tako, smatram, možda iluzorno, da ne zavisim od politike. Zato ne moram u njoj da učestvujem ni na njenim najdaljim marginama, kao glasač. Na taj način je brišem iz svog života, koji vodim kako hoću i smatram da je ljudski i dostojanstven. Tako sam, što mi je bilo u opisu prethodnog posla, izbegao da ulazim u kabinete činovika ministartava, koji zamišljaju da su reinkarnacija Bude i predsednika opština, ili najčešće se ponašaju kao direktni potomci Crnog Gruje.

Sada jedina veza sa politikom su mi vesti. I jedini pokušaj da me magnetno privuče su informacije poput one da se neko bavi trgovinom uticaja. Jao, evo opet mi zvuči primamljivo. Ali ne. Ipak neću. Takva trgovina je za ove sluzave koji mogu da se provuku kroz iglene uši. Moja koža je suva i debela, jedva kroz vrata prolazi. Neka, ostaću sa ove strane ogledala. 

Ljubiša Boretov Nikšić