Kada smo čudesno i pogrešno sanjali

Naša porodična burleska odavno je napustila masu prepoznatljivih činjenica, opravdanja, neočekivanih zbivanja i obrta, kao i skepsu, lutanja i povratke na Itaku, i postala jedan savršeno bezlični, anemični krug životnih funkcija. Nastavilo se, doduše, sa razgovorima, nesanicama, razvodnjenim diskusijama, skrivanjima sa cigaretama i rastezanjima kućnog budžeta. Prividno primirje. Podvodni izvor svih mogućih nežnosti koje se nikada nisu ostvarile. Još jedan novi list u životu jedne porodice, koju smo činili otac i ja.

Da li je jedan siguran i čvrst osmeh mog oca mogao da izbriše sve prethodno ispisane listove, da bi ovaj novi, čist i beo, makar nagovestio jedan budući, normalni život? Da li je banalnost mogla da se uništi, a prošlost reciklira? Ne znam da li je on u bilo šta u vezi tog novog lista poverovao, i da li je slutio da za mene više neće biti mesta u toj provinciji ljudskih osećanja koja su se tiho ušuškala u jednom pedesetogodišnjem, slabom i bolesnom čoveku. Osetila sam jednom da je taj stari kameni bunar presušio, i da se u njegove dubine više ne mogu smestiti uspomene koje će se nagomilavati, jer ja još uvek postojim, ja se još uvek u našoj kući skrivam sa cigaretama i tražim očev pogled odobravanja. Bio je blizu, znam, bio je toliko prokleto tu, da me je uplašila ta prirodna bliskost, koja bi među nama i trebalo da postoji. Ko se prvi odmakao, ne znam.

Otac je jedini snimatelj svih mojih rođendana. Jedini učitelj vožnje bicikla. Jedini kuvar bljutavih i početnički srećnih dobrih jela. Jedini lekar koji može da natera temperaturu da se polako odlepi od mog tela, izađe kroz vrata, preko terase i stepenica, i da potom iz dvorišta, okrenuvši se za trenutak na kapiji, nestane poput vetra. Otac je jedini popravljač cevi koje cure, krova koji prokišnjava, dasaka koje se klimaju. Jedino “laku noć“ koje se čuje u našoj kući.

Nisam ovako zamišljala naš život posle njene smrti. Nisam zamišljala ni njenu smrt, na prvom mestu i, i dalje mi sve ponekad deluje kao farsična scena postavljena za nas, ostale glumce, da ubije našu urođenu melodramatičnost. Ali, život nije samodramatizacija. Nije jadikovanje nad propuštenim, niti oplakivanje nad onim što je moglo biti. Život je neuništiv, i to je ono što najviše boli. To što ide dalje, samo je naknadno dodavanje besmisla, i besmisla, i besmisla... Mislim da je otac to shvatio već tokom njene bolesti, dok je meni trebalo vremena da u sebe pustim tugu koja je već bila kod oka, iscrpevši se u plakanju, samotna i tiha. Zato u taj novi list ne znam šta bih mogla smestiti, sem onoga što bih svom ocu mogla dati kao utehu, a to bi moglo biti sve ono za čim roditelji obično čeznu – obrazovanje, posao, partner, deca... Mislim da je otac shvatio da bi, u svemu tome, za mene lična sreća bila najproblematičnija. On zna da se moja sloboda nalazi negde duboko zakopana ispod naslaga nezadovoljstva, nesigurnosti, usamljenosti i melanholije koja je u stanju, i to se vidi, da nagrize moju unutrašnjost, kao što su je godinama nagrizali njegovi odlasci i dolasci, njeni mamurluci, njegovi prekori, njeni psihički lomovi, njegove ljubavi i njene noćne tablete, njegova vikanja i njeni strahovi...

Ostala bih da skupljam ostatke nezavršenih priča, da nemam vremena da započnem svoju. Ostala bih da mu ukažem na nešto vrednije od licemernog pokušavanja da stvari vrati na svoje mesto, jer ja nemam svoje mesto, ja ga stvaram. Ostala bih da u njega ulijem nadu, ako ne mogu istinu, ali u meni za njega više nema ni nade, a ni istine. Samo sloboda, ona moja.  

   Jasna Rakićević