Ko smo bre mi?

Pisanje je posao od kojeg se ne živi. Ako neko umišlja da će moći za svoje pisanje da dobije honorar od kojeg će platiti račune, kupiti sebi gaće, napuniti frižider ili od toga otići na more, taj je ubagovao u dalekoj prošlosti. U 90 % slučajeva pišemo iz ljubavi, zato što nam to pričinjava lično zadovoljstvo ili zato što ne umemo da dišemo ako ne pišemo.

Šareni svet raznoraznih pisaca danas je vidljiviji nego ikada. Po knjižarama ćete naći srpske pisce na dve skromne police. Na tim skromnim policama biće uglavnom imena znana još iz bivše Juge. Neki su još živi, većina već dugo nije te sreće. Naći ćete dobar broj, u odnosu na ove naše, savremenih hrvatskih pisaca. Čini mi se da se hrvatska književna scena nešto bolje organizovala. Verovatno se to desilo zahvaljujući malobrojnim entuzijastima, kojih ima i ovde ali su im mogućnosti nešto skromnije, ili im je dijapazon ideja pao na nizak nivo. Imamo mi i druge probleme. Oni su vezani za egzistenciju, onu koju pomenuh na početku. Da bi mogli da pišemo, moramo da radimo neke druge poslove. Ti drugi poslovi su, neretko, daleko od naših zvanja i stručne osposobljenosti. Posla za intelektualce, knjiške moljce i zaljubljenike u pisanu reč, nema. Kao i uvek, nakon ratova i osiromašenja države, kultura se ćuška u zapećak. Iskaču neke druge „vrednosti“. Medju njima je vrhunski plaćena jedna koju bih ja nazvala mešetarstvo, zamešateljstvo svih mogućih lopovluka, prevarantskih veština i slatkorečive, beskrupulozne lažljivosti.

Na istaknutim mestima po knjižarama videćete „Cece i Jece“, novokomponovane spisateljice koje površno tandrljaju o svojim seksualnim aferama, iskustvima u ulogama poput sponzoruša, poslovna pratnja, lik iz rijaliti programa, starleta i tome slično. Vodiči za uspešan život, ispirači mozgova sa njihovim frazama za pozitivno razmišljanje, čekaće vas na svakom koraku. Da ne dužim, od književnosti je ostalo samo umorno slovo da plače u nekom prašnjavom uglu. Nema izdavaštva koje će raditi za čitaoca i pisca. Nema kritike koja će pročistiti ovaj šareni svet od nakupljenog djubreta. A nakupilo se! Izmučeni stvarnim životom koji nas teroriše decenijama, politikom koja nas bombarduje sa svih strana, medijima koji seju strah medju nas i truju nam ukuse svojim neukusnim emisijama, posegnuše za perom i oni koji to ne bi trebali da rade. Nije dovoljno imati osnovnu ili srednju školu, nije dovoljno imati visoko obrazovanje i par pročitanih klasika iza sebe, da bi se bilo pisac. Postoji ono što se zove dar. I to nije dovoljno. I na darovitosti se mora raditi. Elem, taman i da sve imate, opet ste na putu koji vam neće biti plaćen. Jedina satisfakcija ostaće vam lično zadovoljstvo jer ste možda uspeli da objavite neku knjigu po principu samoizdavaštva i neko vas je možda čitao ako je dobio na poklon od vas vašu knjigu.  Naravno, nije svima tako. Neki su se lepo nafatirali, imaju i mogu. Odakle imaju i šta sve mogu, bolje je da ne govorim. Uglavnom, može im se i da budu pisci samo zato jer su iskoristili opciju copy/paste na računaru pa se potpisali ispod.

Ko smo bre mi? Ko sam ja? Ko si ti?

Imam jedan predlog, ako ne možemo da budemo ono što treba u ovom svetu književnosti, možda bi mogli da pokušamo da ostanemo bar ljudi od časti i obraza. 

Radojka Rea Sartori