Komparacija sažaljenja

Odavno ne glumatam majku Terezu, zabole me za empatiju! (ček', dajte mi trinaest sekundi prednosti da metnem naočare, isteraćete mi oko uperenim prstom) Sve neki empatolozi, empatičari i empatke. „Žao mi izbeglica, žao mi emigranata, žao mi babe što kopa po kontejneru, žao mi dece čiji se roditelji svađaju...“ Pita li se iko zbog čega drugi žale nas? Šta to radimo, ne radimo, imamo ili nemamo, što izaziva sažaljenje? Koja je naša falinka, postoji li rešenje za naš problem? Važno je da mi žalimo razne svetske kolateralne štete, žrtve epidemije malignih bolesti, jadne i nemoćne... Mi, od kojih jadnijih i nemoćnijih nema. Ćerkama kupujemo silikonske sise umesto enciklopedija, pa se posle bunimo protiv vizuelne pornografije na ulicama. Sinove puštamo da nam “mažnjavaju“ kola čim dobiju pravo da glasaju, pa nam posle žao pregaženih tinejdžera.

Gledamo televizije omraženih vlasnika i dajemo im legitimitet, poslednjih dvadeset godina glasamo za uvek iste face, pa se posle utrkujemo ko će sočnije da ih pljuje. Kurvamo se telima i emocijama, prodajemo za blede osmehe i poneko tapšanje po ramenu, radimo sve čega se javno gadimo, a ako ne radimo mi, radi neko iz naše bliže okoline, i mi to kuliramo. Robovi smo potrebe da se divimo samima sebi kao ispravnim ljudima, naivnim dobričinama, obrazovanim džabalebarošima. Šta, bre, da žalim ikog? Ako mogu da pomognem, pomoći ću, ako ne mogu, neću pomoći, i tu je sva filozofija čovekoljublja.

Decenijama nam podnosiraju lopovluke, malverzacije, ubistva, a mi javno dižemo glas, dok ne mrdamo sedalne delove sa raznih stolica i rasklimatanih troseda, jer nemamo ni energije, ni volje, a ni para. Što jače urlamo, to se više mirimo sa postojećim, od čega je gora samo socijalana letargija, skrivena iza sočno upakovanih rečenica, kojim lako potkupimo povodljivu “publiku“, gde god da je nađemo. Kukamo protiv korupcije u zdravstvu, a prvi tražimo u koji džep da tutnemo lekaru kad nama dogori do nokata. Smetaju nam hejteri, romantici, vrhunski sportisti, jer ne plaćaju porez nama nego “tamo nekim strancima“, smetaju nam svi različiti od nas, iako suštinski pojma nemamo ni kakvi smo mi zapravo. Al' bitno je da žalimo! Na sav glas, svirajući tastaturom što je jednako sviranju klincu!

Eto, ja ne žalim nikog, ponajmanje sebe. Niko mi drugi ni za šta nije kriv, svaki tanjir splačina koje sam pojela, sama sam sebi servirala. Počev od jedinke, pa do društva u celini, svako nosi deo odgovornosti, jer smo stigli u kanal iz koga ne znamo da izađemo. Valjda se zato toliko i deremo. Da smo dobri, bolji, najbolji. Pametni, pametniji, najpametniji. Empatični, empatičniji, najempatičniji. Kad oljuštimo ukrasni celofan sa bajate, ušećerene bombone onog što bi želeli da budemo, ostaju slatki, raspadnuti, neupotrebljivi delići onoga što smo postali. Umorni, letargični, obespravljeni i obesnaženi pripadnici  društva davljenika koje nastoji da ubedi svet kako ume da diše na škrge. Uglavnom, čast svetlim izuzecima, jadniji i statičniji od svih tih koje žalimo.

Jelena Milenković Mladenović