Komplet za prvu pomoć

Borimo se svi mi sa činjenicom da često kad drugima pomognemo nama se obije o glavu. Ili nas ti isti iznevere, povrede, zabodu nož u leđa, ili prosto da bi nekom drugom bilo bolje udari nama po džepu, pređe preko naše grbače. Onda, onako ljuti, zaričemo se da više nikad nikome nećemo pomoći. A prvom prilikom kad neko traži, opet ćemo rizikovati, „pa šta Bog da“.

Ne poznajem nikoga ko može reći da ova borba nije sastavni deo njegovog života. Decenijama sam se i sama bavila ovim pitanjem. Više ne. Donela sam čvrstu odluku da ću pomoći kome god mogu, bez obzira na posledice. Zašto? Iz više razloga.

Prvo, primetila sam da se svako dobro delo uvek vrati. Možda će proći dosta vremena, možda nikada nećemo shvatiti da se to nešto dobro desilo jer smo onomad pomogli nekome u nevolji, ali, dobro delo, kao i loše, naći će načina da nam se vrati.

Drugo, saznala sam da saosećanje, razumevanje, i želja da se pomogne, u ljudskom organizmu deluju kao regeneratori. Naučnici dokazaše da ovakva osećanja bukvalno obnavljaju ljudske ćelije. I tako, dok mi mislimo  da se žrtvujemo za nekog i divimo se sebi kako smo humani, zapravo najveću uslugu činimo sami sebi.

Treće, i meni najvažnije, pitam se dugo, ako postoji ta neka inteligentna sila koja nas je stvorila kao vrstu, baš ovakve kakvi jesmo, kako je zamišljala naše svakodnevne živote. Da svako gleda svoja posla? Da se bori samo za sebe? Da radimo što više možemo i skupljamo novac kojim samo trčimo okolo i gledamo šta ćemo kupiti? Da okrećemo glave od tuđe patnje, jer nas lično ne dotiče? Da nemamo vremena za tuđe probleme, jer smo suviše okupirani sobom i svojim problemima? Nešto mi ne zvuči da je to moguće.

Posmatram već dugo i druge i sebe kad se treba obratiti za pomoć. Bilo sitnica ili nešto krupno upotrebljavaju se reči tipa: „Izvini što te gnjavim“, „jako mi je neprijatno ali...“, „znam da nemaš baš vremena“, „ne bih pitala da ne moram“ i slično. Niko nikog ne želi da opterećuje. Traženje pomoći je postalo ravno samoubistvu ljudskog ega. Osećamo se očajno jer nešto ne možemo sami, pa smo primorani da uključimo drugoga u svoju muku.

A gle čuda. To, da nešto ne možemo sami, je sastavni deo ljudskog postojanja. Ako obratite pažnju primetićete da retko šta uopšte i možete sami. Oni koji su vam bliski tipa roditelj, dete, supružnikmoraju da vam pomognu, jer to se podrazumeva. Svim ostalima je to od volje. Kao i vama kad nekome drugom zatreba.

Činjenica jeste da su ljudi postali škrti, svojeglavi, egoistični, kruti, bezobzirni, neemotivni, hladni, distancirani, uobraženi, beskrupulozni, slepi, gluvi, ma ludi. Ali zar moramo baš svi postati takvi? Gde piše da takvi ljudi dobro prolaze u životu? Kako znate da su takvi srećni? Mislite da ako neko ne mari, da mu je dobro, da se ne troši, ne brine, ne jede? To jednostavno nije tačno. Troše se i oni, i jedu i brinu, ali samo za sebe. I mislite da nisu svesni da nemaju nikog da im zalegne, da ih zagrli kad im je teško, da im obriše suze, da ih iskreno voli? Ne da su svesni nego...

Kažu da je ljudsko telo tako satkano da ga samilost okrepljuje. Da ga suza prolivena zbog tuđe muke pročišćava. Da da ga samožrtvovanje podmlađuje. Kažu da niko nikad nije izgubio dajući. Da dobročinstvo donosi radost. Kažu ljudi da se nikad nisu bolje osećali nego kad su dali umesto da su uzeli. Multimilioneri tvrde da nema većeg zadovoljstva nego pomoći drugome. Da im ni lični uspeh, ni puni računi u bankama, ni kule, ni gradovi nisu toliko sreće i zadovoljstva doneli kao humanitarenje.

Ja nemam načina da to dokažem. Iako, na svojoj koži sam osetila kako je dobar osećaj kad nekom nešto učiniš i taj ti kaže „hvala“, a ne očekuješ ništa za uzvrat. Ne moraš ga nikad više ni videti. Od kada pomažem „i Kurti i Murti“, što bi rekli, mnogo sam zdravija, smirenija, čak uspešnija. To ne može biti slučajnost.

Ako ništa drugo, sigurno znam, da kad meni zagusti, pojaviće se ni otkuda mnogi koji će se prosto utrkivati ko će pre da mi pomogne. Meni je to sasvim dovoljno, a vama?

Bojan Čupić