Koraci ko laki oblaci (omladinska biografska ili nismo više tako mladi)

Prolaze dani nečijom voljom obasjani, političkom mrljom umrljani, nevinom krvlju umazani. I pitam se... Gde je tu život? I pitam se... Sta je zapravo život? Izbledele fotografije naših brzih života, pune otisaka prstiju prilikom gledanja istih. Na njima sretne porodice, nasmejana lica i ne tako moderne frizure. Odišu srećom, odišu radošću i plene dobom kada ti je za sreću bio potreban samo topli dom, još topliji zagrljaj majke i očev smisao za humor. Još po koja igračka, kliker i ne tako vešto obojena bojanka. Danas, oblaci i to oni tmurni odnese sve. Lako se kreću po ovozemaljskom beskraju i ispisuju nove stihove života... Nečijih, mojih, tvojih... Naših... Nismo srećni! Prezauzeti smo i živimo živote brzo a ne lako! Živimo živote diktirane tuđim tempom, živimo živote satkane od bezvredne hartije uprljane patnjom i pohlepom. Duše su nam u garu, a pogled bezuman... Fotografije sveže i pune veštačkog osmeha...Priče obiluju mržnjom i zavisnoscu, a godine lete. Nisam i nisi više ni ti dete. Koliko ti je godina? Da li si se zapitao? Koliko ti je sati života još ostalo? Koliko je u tebi sreće bilo? Sada si čovek, otac još nisi postao. I da to sutra već postaneš, da li ćeš to zaista i biti? Da li ćeš u toplom domu svoje potomstvo uzgajati? Da li ćeš sa puno žara kolevku ljuljati, da li ćeš za to dete sve neophodno imati? Pokraj kreveta praznog sada sediš sam... Budis se, a već prošao ti je dan. Poput zombija sada sanjaš isti san, bio sam dete dok je bio dan. Na Zemlji je sada zavladao mrak, da kreneš u pohod misliš da si jak. Po lestvicama tananim sada bosom nogom hodis... Diktirajuti život i ti nikoga ne vodiš. Pogrbljen i smusen na posao krećes, kurva se bogati a ti nikada nećeš. Diplomu svoju vešto skrivas od svetlosti dana, uz nju ostavljaš i rolnu toalet papira tek da ne ostane sama. Obeležen na posao krećes, smeješ se i kada to nećeš. Mora se tako, moraš i kad nije lako... U džepu ti sitnina stuca, dok nemoralnima stomak od prozderavanja puca. Došlo je vreme i to bez ikakve dileme, gde se moralni bogalji od pismenih opismene. Gde kurva prodaje svoje poštenje, a pošten čovek jeca i vene. Gde je mrak sinonim za dan, gde je imati svoj dom jedan lep san. Gde je voleti teško, gde se iskren osmeh smatra greškom. Tamo gde cvet nema boje, tamo gde ništa više nije tvoje. I ti si postao tuđi rob, radis rintas a sledeće stanište je tvoj grob. Dani idu, prolaze godine... Sve tmurniji oblaci dolaze i kišu plača donose. Koraci ko laki oblaci gaze te i furaju neopisivom brzinom... Nekada i na Zemlji ovoj beše dan, nekada si mogao biti neko, a sada si pijun da kurvi ispunis životni moto, životni san.

Predrag Balanesković