Korporacija – izvor dobra ili zla?

San svakog mladog čoveka koji se školuje i priprema za veliki proždrljivi svet opstanka ili propasti je da uđe u veliku korporaciju gde će mu biti obezbeđeni dobri uslovi za rad, tim u kome će moći da postigne mnogo bolje rezultate od samostalnog delovanja i gde će moći da se istakne kao pojedinac koji je doprineo uspehu organizacije za koju radi.

Kompanija ume da ceni i nagradi dobar rad – dobrom platom, luksuznim automobilom koji vam ustupa na privatno korišćenje, najsavremenijim gedžetima kao što su najnovije serije mobilnih telefona, noutbukova i čega još sve ne, godišnjim bonusom od koga može da vam se zavrti u glavi, kada vam pošalju memo o vašem uspehu tokom prethodne godine i visini nagrade. Pored toga tu su i putovanja u inostranstvo na seminare, konvencije, sastanke. Tu je i tim bilding, kao savremena verzija onoga što se u vreme socijalizma naših roditelja nazivalo radničke sportske igre.

Ali, treba voditi računa i o tome da se ne upadne u zanos. Kompanija ume da nagradi, ali ne ume da kaže hvala. Jer, niko u kompaniji nije tu gde jeste da bi mu se zahvaljivalo, već da bi ispunjavao svoje zadatke i stvarao profit. Stoga, svako mora biti uvek svestan jednostavne činjenice da nije nezamenjiv. I da aveti i vještice ne spavaju. I čekaju dan da preuzmu sve benefite koje korisiti neko drugi. Zapravo, kretanje kroz kompaniju ima svoje krugove koji se ne razlikuju mnogo od svih devet krugova Danteovog pakla. Različite likove ćete tu sresti.

Ako se popodne, ili uveče, kada šetate gradom, zagledate u prozore poslovnih zgrada u kojima se nalaze kompanije videćete ponegde upaljeno svetlo. Budite ubeđeni da tu marljivo još uvek radi neko ko niije otišao da se vidi sa društvom, ili neka devojka koja će zakasniti na rođendansku žurku najbolje drugarice, ili mladi otac koji neće stići na vreme kući da zajedno sa suprugom smesti svoju bebu na spavanje.

I u celom tom korporativnom haosu, svako ko se nađe u situaciji da svakodnevni život počne da trpi u određenom trenutku se i zapita: “Čemu sve ovo?” Naravno, vremena su teška i potrebno je mnogo da bi se obezbedila pristojna sadašnjost i sigurna budućnost. Međutim, sadašnjost ume da prođe u kancelariji ili na putu. A budućnost svakako nikome ne može da bude garantovana.

Moram da priznam da je i moj san bio da uđem u veliku kompaniju i da u njoj postignem uspeh. Neskromno moram da priznam i da sam u tome uspeo. Finansijski, isplatilo se. Emotivno i zdravstveno, nije. Hektičan način života uzima danak. Na neprestanim ste putovanjima, i ponekad ne znate jeste li pošli ili došli, Na stranu što sam propustio mnogo događaja meni važnih u životu, rođendane, izlaske, koncerte. Nisam uspeo da odem na concert Red hot chili peppers. Iste godine poklonio sam i ulaznice za Exit, jer je u Beču iskrsao iznenadni sastanak za novi projekat u Srbiji.

Svi krugovi korporativnog pakla i svi nivoi teškog burnouta kroz koje sam prošao ostavili su traga i shvatio sam da je vreme da zastanem. Otišao sam i dve godine uživao u slobodi, koju je, moram priznati, platila kompanija bogatom otpremninom, kako bi obezbedila zabranu konkurencije. To vam je ono zabrana da u nekom narednom periodu ne možete da se zaposlite u kompaniji koja se bavi istom delatnošču.

Rasterećen razmišljanjem šta ću sutra jesti, počeo sam da se bavim stvarima koje me ispunjavaju i ne koje mi ne oduzimaju vremena. A uspeh kome težimo? Pa, uspeh je ciklus koji se vrti u krug i uvek ćete ga postići ako verujete u sebe i ako ste dovoljno uporni.

Ljubiša Boretov Nikšić