Korzo

Interesantno kako su neki ljudi, jednostavno, ušetali u moj život!

Napravili kolut napred, pa kolut unazad, rušeći usput nekoliko usputnih stvarčica. I...dok sam došla sebi od iznenađenja, još mi je samo bilo moguće da vidim natpis na poleđini njihove majice. Takve džambase treba, jednostavno, pustiti da odu...

Ima i onih drugih, koji prvo kucaju pre ulaska, pitaju za dozvolu da uđu i predstave se uz naklon. Započinju razgovor uz brojne epitete i podilaženja, pokušavajući da improvizuju prisnost. Ma, daaaj – ko te tokom prvog susreta okarakterisao kao „dobru osobu“, taj je loš lažov ili budala. Batali...

Svrati povremeno i poneka ekipa, onako u prolazu, da vide ima li nečeg zanimljivog za njih. Obično, površna komunikacija, završava se nedovršenom rečenicom, bez pozdrava. Desi se i poneko prijatno ćaskanje, onako u prolazu. Nice to meet you...

Najviše me tangiraju „pametnjakovići“, oni koji za sve imaju neki „mudar“ savet, komentar, kritiku. Obraćaju se ljudima ozbiljnim tonom, želeći da naglase značaj svog izlaganja. Ukoliko zahvalnost izostane, sve češće „upadaju u reč“, pronalazeći kod sagovornika greške, makar „samo“ prilikom akcentovanja reči.

Uvek sam se divila ljudima koji razigranim bojama humora oplemenjuju odavno izbledele živote nas, „običnih“ smrtnika. Mogu satima da boravim u njihovom prisustvu i upijam mnoštvo kombinacija reči, savršeno složenih u „colorit“, čiji intenzitet „boja“ uspeva da oplemeni najmračnije senke koje su odavno postale svakodnevni unisex „modni detalj“.

„Odlazi cirkus iz našeg malog grada,
velikim drumom što izlazi na most,
odlazi cirkus, a ja se pitam sada
ko je domaćin, a ko je bio gost...“

Kada padne noć i oni se okite pomenutim „ukrasom“ i traže neki drugi „cirkus“ koji će gostovati kod njih, u njihovom gradu...

Tu su i drugarčine, dragi ljudi čvrstog stiska ruke, uvek spremni na akciju i logorsku vatru pored reke... Uz muziku i smeh, druženje oplemenjujemo novim planovima za avanture i podizanje adrenalina za stepen više od prethodnog... Da li je to neko spomenuo padobran?

Retki su oni koji su mi ušetali u život tiho, neprimetno, šapatom i nastanili se u najsitnijem atomu moga tela. Ne zauzimaju mnogo prostora, ali ih osetim svakodnevno kako šetaju mojim mislima, dodirujući najosetljivije delove svesti. U stanju su da pročiste moje telo od najsnažnijih otrova, podignu iz najdublje jaruge, postanu davno izgubljena inspiracija... Isprovociraju zadovoljan osmeh i blage treptaje u telu. I kad padne noć i ulični kandilabri isprate poslednjeg prolaznika za ovu noć, oni se ušunjaju i u moje snove i nastavljamo druženje modelirajući snove onako kako nam tog trenutka odgovara... Njih ne dam! Ljubomorno ih čuvam, ponekad i preteram u sebičnosti, pa stičem utisak da ih gušim od prevelike želje za njihovim dodirima. I uvek su tu, u pravo vreme – dovoljan je samo jedan ubrzan otkucaj srca - osete, ma koliko daleko bili... Ne, njih ne dam – zauvek će ostati ugrađeni u moju šifru ulaska u „beskrajni plavi krug”...

Tatjana Manojlović