Korzo u chatroomu

Nekada je postojao korzo. Centralna gradska ulica koja bi uveče postajala pešačka zona i carstvo za pokazivanje, pogledavanje i flertovanje. Obično je u blizini bio i glavni gradski park, još ako je i reka tu negde pored, divno. Raj za zaljubljene. I one koji će to tek biti.
Roditelji bi obično sedeli u baštama lokalnih kafana tik uz ulicu i budnim okom pratili sa kim šeta njihova ćerka, ko je gleda, s kojim, a naročito čijim momkom se javno pozdravlja, kome samo lagano klimne glavom, uputivši mu najlepši osmeh svaki put kad se mimoiđu. U tom čarobnom krugu pogleda, čežnje, uzdaha, što ne reći i prikrivene strasti.
Oko deset gimnazijalki je bilo praćeno pogledima strina, tetki, ujaka i ostale rodbine koja je, kao slučajno, pratila situaciju na gradskom korzou, ocenjivala tek pridošle studente, merkala novu garderobu nabavljenu u Bariju ili Trstu, samo za ova večernja pokazivanja i uz ono obavezno: ,,Pravo kući, nemoj kroz park!“, slala poruku svojim mezimicama da nikako ne zalutaju. Ne shvatavši da su oni već razmenili ceduljice sa porukom: ,,Čekam te kod našeg kestena“, u trećem krugu kad se ona „slučajno“ spotakla u novim sandalama tik ispred njega, a on joj pomogao da ne padne. Dok ne „padne“ kod kestena.

U godinama kad su već imali decu njih dvoje su sedeli kod Špica, poslednji kafić u nizu, i merkali nove gradske šetače. Novi klinci, ali navike stare. Danas umesto ceduljica razmenjuju profile, slikaju selfije i šalju jedni drugima.

- Senduj mi to.
- Zaprati me.

Iskvareni jezik virtuelnih mreža pokvario je draž pogledavanja, očijukanja, očekivanja, čežnje. Sada je sve dostupno u sekundi. Klik i poslato. Sve, baš sve. Slike retuširane, uvećane, smanjene, ulepšane svi mladi lepi, svi za zapratiti. Od svih izraza koji se koriste na ovim modernim „korzoima“ taj je zaista najgori. Zaprati - skoro kao pa zapirati. Plaknuti se malo, pa 'ajd u novi krug. Chat-ovanja.