Koze i ja

Da li su vam sve koze na broju? Da li ste sigurni?

Ne znam koji je standardni broj koza koji bi neko trebalo da ima kako bi dobio potvrdu da je s njim sve u redu. Pola tuceta? Čitavo stado? Ceo kontinent?

Meni su dovoljne samo dve. Bez njih ne mogu da zamislim nijedan dan, već godinu i po.

Upoznale smo se 2014. godine, na najvećem svetskom forumu za obožavaoce „Ratova zvezda“, u kutku za pisce fenfikšna. U početku smo, poput užurbanih ljudi na nekoj velikoj železničkoj stanici ili terminalu na aerodromu, prolazile jedna pored druge. Znala sam da je jedna od ovih dveju žena skrivenih iza maštovitih korisničkih imena Jevrejka, a da druga ima autistično dete zbog koga ne ide na posao. Ništa više. Ovakva kakva sam, imala sam predubeđenja skoro o svakome, čim mi neko ne bi odgovorio, mislila bih da me mrzi.

Početkom 2015, Esther mi se obratila preko privatne poruke, jer je videla da sam bila utučena i zabrinuta. Tako smo se upoznale. Rekla sam joj da sam pod velikim pritiskom, da radim za finsku platu, a da se i dalje osećam kao jedna bezvredna Balkanka, koja ne može da poveruje da je sve to istina i ima želju da pobegne. Ohrabrila me je, i izdržala sam na tom poslu još neko vreme, napabirčivši taman toliko da do kraja godine nisam morala da radim. Ne ponosim se takvom odlukom, no u datom trenutku je sve to imalo smisla.

Trebalo mi je pet meseci da je bojažljivo pitam da li bismo mogle da se sprijateljimo na Facebooku, šest da joj se obratim preko Messengera. Osećala sam kako mi se srce penje sve do ždrela – ona ima dva prezimena koja zvuče otmeno, ona je doktor muzikologije i radi u izdavačkoj kući, a ja sam samo web dizajner, slobodni strelac. Oduvek sam zazirala od visokoobrazovanih ljudi, jer me je bilo sramota što nisam završila studije, a gotovo svi sa kojima sam išla u školu jesu. Prijateljstvo sa Esther je to zauvek promenilo.  Vremenom sam se malo oslobodila i shvatila da s njom mogu da pričam o svemu, te da me nikad neće nipodoštavati zbog mog nedostatka visokog obrazovanja. Prepričala sam joj gotovo celih deset godina svojih „ljubavnih” jadi, što preko audio snimaka, što preko zidova i zidova polurazumljivog teksta. Saznala sam mnogo toga o jevrejskim običajima, istoriji muzike, Čikagu gde je provela detinjstvo i Medisonu, gde sad živi.

Polovinom 2016. sprijateljile smo se sa Valerie.

Situacija je bila krajnje bizarna – sve tri smo bile deo devetočlanog tima za godišnje nagrade za najbolje pisce, dok me glavna organizatorka nije izbacila, optužujući me da pokušavam da prekrojim pravila kako bih pobedila. Malo je reći da sam bila ponižena. Neko bi rekao da je to samo forum, da su to gluposti, da se bavimo nečim što ne priliči starijima od petnaest-šesnaest godina. No, pisanje je pisanje, o čemu god bilo, muza ne bira hodnike kojima će nas voditi.

Mislila sam da će mi se ceo tim podsmevati. No, nije. Valerie mi se javila privatno, po prvi put se predstavivši i pitala šta se desilo. Nisam smela da joj kažem, jer su mi moderatori čitali privatne poruke, zamolila sam da pređemo na Facebook.

Uh, ovo je bilo brzo u odnosu na ono sa Esther, zar ne? U roku od nedelju dana, imale smo grupni razgovor na Messengeru, pod imenom FANFIC RESISTANCE (velika slova koriste pravi buntovnici!) i od tog trenutka, postale smo nerazdvojne. Rekla sam im da sam prorok Majke koze i tako smo sve tri postale koze.

Dopisujemo se svaki dan - od dva, pa dokle god ne zaspim. Počinjemo razgovor uvek na isti način – sa Goat morning, tj. Kozno jutro. Esther se sprema za posao, Valerie se ukrcava u kombi kojom vode njenu kćerku u školu, ja radim sa strane i pišem, sve do ručka. Esther i Valerie su bile uz mene kad sam bila van sebe od sreće zbog povratka u mesto gde sam provela najlepše trenutke kao dete, kad sam ostajala budna po celu noć radeći na web sajtu za koji me niko nikad nije platio, kad sam jedva kucala po tastaturi i gotovo kopnila od tuge. Ako me nema samo jedan dan, biće zabrinute za mene. Znam to.

Kad je Esther išla na put u Kolorado i obilazila istorijske pruge zbog sinčića koji je zaluđen železnicom, javljala nam se sa vrhova planina, iz fabrike čokolade, iz hola svakog hotela i iznajmljenog auta.

Kad je Valerie imala tu sreću da ode na Celebration VII, obučena kao Hera Syndulla, sa sve zelenom bojom na licu, kroz mutne slike sa njenog tableta videle smo silne cosplayere, retke akcione figurice, najave onoga što dolazi. Kad se ona na toj konvenciji razbolela i provela noć u bolnici, tešile smo je i laknulo nam je kad je otpuštena.

Valerie u poslednje vreme mnogo igra The Sims 4. U njenom Sim-gradiću svi likovi su oni iz Ratova zvezda, vanzemaljci su zamenjeni mačkama i psima. Kad dva Simsa treba da izgovore sudbonosno „da“, nas tri se skupimo i  igramo bingo - onaj američki, sa šesnaest opcija koje treba štiklirati. I grohotom se smejemo, kao da je to najbitnija stvar na svetu.

I tako, iz dana u dan. Možete i da pretpostavite koji emoji koristimo umesto Like. Nije teško pogoditi.

Od prijatelja nas ponekad deli čitav jedan svet – planine, mora, okeani. No, to ne znači da nisu stvarni, da su samo dvodimenzionalne slike i da neće ostaviti trag u našim životima. Ja znam da ću zauvek ostati sa svojim Kozama, jer su one moja potpora, moje virtuelne starije sestre, osobe koje su me naučile stvarima o kojima nisam znala ama baš ništa.

A ko zna, možda jednog dana odem u Ameriku. Možda one dođu u Srbiju. Šta god se bude desilo, biće nezaboravno.

Da li ste i vi našli svoje koze? Ako niste, možda ste na pogrešnom pašnjaku. Ne mora svaka trava da miriše, niti da vam klizi kroz prste. Ponekad je ono što tražite na drugoj strani sveta, a ne pred vašim očima.