Let Me Get What I Want

Good times for a change
see, the luck I've had
can make a good man
turn bad

So for once in my life
let me get what I want
Lord knows it would be the first time
Lord knows it would be the first time

THE SMITHS - Please, Please, Please Let Me Get What I Want

*****

Danas je jedan od onih dana koji, što bi prost narod rekao, nije ni za kurac. Onaj dan, kada možeš u roku od milisekunde da popizdiš i na najmanju sitnicu. Najradije bih otišao na obalu reke, preciznije na neki splav na obali reke, zavalio dupe u plastičnu stolicu, naručio kratku kafu bez mleka uz jednu kiselu s limunom, „ispraznio mozak“,  prepustio se umirujućim tonovima reke koja blago protiče, tih uz moje noge. Ništa lepše. Ipak, ovako me u stvarnost vraćaju i sve vreme nerviraju neka deca, što se konstantno dernjaju ispod mog prozora, kao i komšija penzos koji bezuspešno pokušava da vrati u život „tristaća“, koji nije valjao ni onog dana kada su ga spustili sa proizvodne trake fabrike “Crvena zastava”.

Na sve to, kao kec na deset, dolazi i ova glupa kiša. Kao da je kraj oktobra, a ne kraj maja. Narandžasti meteo alarm. Posle onih prošlogodišnjih katastrofalnih poplava, ovi sad svaku kap kiše etiketiraju kao potencijalni cunami. Kontam da je frka, da moraju svoje dupe da čuvaju, nakon prošlog fijaska, ali malo preteruju. Šta čovek više da poželi, tmurno nebo, sitna kiša, sivilo novobeogradskih blokova. Raspoloženje na visokom nivou. Čak ni dnevna doza Pornhaba ili Judžiza ne može da navuče osmeh na lice. Možda bih, ipak, bio u stanju da raspalim malo novi Kol of djuti, ali s obzirom da mi je komp, u tehničkom pogledu, u rangu pomenutog „tristaća“, mrka kapa. Evenutalno da otvorim pasijans, a da se mašina ne pregreje i to je to.

I šta sad? Kako ovakav dan što brže privesti kraju? TV hipnoza dolazi u obzir. Naravno, izuzimajući sve domaće dnevno-političke teme, kvazi rijaliti programe, narodnjake i narodnjakuše o svim oblicima. Ne želim da gledam ni one sa bradama, ni one sa zvezdama. Ni one što se ga diskretno prime ispod pokrivača, ni one koje umesto glasa i teksta u prvi plan isturaju plastična usta i dupeta. Ako već moram da budem žrtva televizijskog signala, biram da vreme provedem gledajući restauraciju starih američkih automobila,  napravljenih od tridesetih do kraja šezdesetih godina prošlog veka.

Muzika? Naravno muzika! Bend koji najbolje može da se uklopi u raspoloženje. The Smiths. Ne mp3, nikako piratsko-bugarska verzija The best of the Smiths narezana na Princo disku. Samo vinil. Zatvaraju se prozori, spuštaju se roletne. Zaključavaju se ulazna vrata, odvrće se osigurač za zvonce. Kabl fiksnog telefona se izvlači iz zida, a mobilni ide u flajt mod. Soba u  potpunom mraku. Limenka Ginisa, ohlađenog na 10 stepeni celzijusa. Igla sa dijamantskom glavom se lagano spušta na crnu ploču. Krckavi zvuk najavljuje nirvanu. Gospodine Morisi, dobrodošli. Izvolite ući u moj skromni dom...

 Mladen DJomla Kostić