Ljubav i njene imitacije

Ljubav je toliko puta bila tema, da je pomalo postalo i sramota pisati o istoj, a da ne budeš na meti sve većeg broja ljudi koji su operisani od bilo kojih suptilnijih emocija. Za ljubav se živelo i umiralo milenijumima unazad, ali je sada strašno nezgodno govoriti i pisati o njoj. Ljubav je postala slabost, a svaka osoba koja ima slabosti ne može nesmetano da radi na nekom ličnom apgrejdu. Da ne govorimo o tome da se danas svašta svrstava u ljubav, pa ako će se o njoj diskutovati na pogrešan način i u istu svrstavati emocije nižeg ranga koje nemaju apsolutno nikakve veze sa njom, onda je bolje da o ljubavi ćutimo dok ne naučimo šta je.

Ljubav nije posedovanje, kako to većina naivno shvata. Sve što zahteva neku reakciju i “protivuslugu”, to se ne može nazvati ljubavlju. To je samoživost i sebičnost. Ljubav nije nužno “ja tebi – ti meni”. Ljubav je davanje bez čekanja na odgovor, prepuštanje bez insistiranja na kontrareakciji. Može da bude obostrana, ali i ne mora. Ne moram ja tebe da volim da bi ti mene voleo i vice versa. Volimo zbog onoga što neko jeste, a ne zbog onoga što bi mogao biti, ili zbog mogućnosti da ta ljubav bude dvosmerna. Volimo zato što nam sama pomisao na postojanje neke osobe daje volju da postojimo.

Epiktet kaže “Ne očekuj da se događaji odvijaju onako kako ti želiš, već prihvati događaje onakve kakvi jesu” i to se može reći i za ljubav. Kad je ljubav u pitanju, ništa ne treba očekivati. Prosto voli i kad je nemoguće da ti ta ljubav bude uzvraćena. Na taj način si sebe obogatio za pregršt divnih emocija i iskustva.

Nije ljubav kad nekog prihvatiš sa svim njegovim manama. Ljubav je kad te mane vidiš kao jednu od stvari zbog koje nekog voliš, a kad to tako shvatiš onda to za tebe više nisu mane. Dati priliku nesavršenstvu da tebi bude savršenstvo – to je ljubav. Ona i jeste savršenstvo upravo zbog tih sitnih nesavršenosti koje se među sobom prepliću, tkajući jedno platno mogućnosti po kome slikamo svoje ideje i emocije. Kao takva, ona je bezrezrevna i bezuslovna; jedino kao takva se može nazvati pravom ljubavlju, i svaki drugi vid je samo bleda kopija. Zbog svih imitacija koje uvijamo u ukrasni papir sa natpisom “Ljubav”, ljudi među sobom počinju da se preziru, jer nikad nisu uspeli da spoznaju ništa dalje od instant upakovanih emocija, nisu sebi dali šansu da vole bez ikakvog uslovljavanja. S toga, platonske ljubavi se smatraju najintenzivnijim emocijama, koje žive u bestelesnom prostoru i ne zahtevaju nikakav fizički kontakt da bi posojale.

Kada se uzme u obzir da se više možda ni ne trudimo da u sebi probudimo ljubav, već se prepuštamo imitacijama iste, uopšte ne čudi zašto je većina skeptična kad je o njoj reč. Možda je to neki evolucijski progres koji smo nesvesno usvojili, shvatajući da su čiste i bezuslovne ljubavi sve ređe i da se većina bavi njenim plagijatima. Možda smo postali suviše sebični da bismo voleli na način jednog Šantića, Prevera ili Kostića. Možda prosto nemamo vremena za to. Možda smo zaboravili kako se voli.

A možda nikada nismo ni znali. 

Ivana Pekić Malimarkov