Ljudi i vera

Da, svi oni imaju jednoga Boga, osim što ga drugačije imenuju pa se zbog imena međusobno istrebljuju čime direktno obesmišljavaju šestu božju zapovest: „Ne ubij!“ U Boga veruju preko proroka, ljudi od krvi i mesa, za koje ne znaju ni da li su ikad postojali, ali im daju veći značaj nego samom Bogu. Hrist, Muhamed, Buda, Mojsije... Iz svojih religijskih udžbenika izvukli su samo ono što im odgovara i sa čime se poistovećuju, a to su proroci sa osobinama superheroja. Sve liči na crtani film za odrasle. Razvijajući racio, zaboravili su alegoriju. Proroci bi imali smisla ako bi se shvatali kao stepenište do razumevanja Tvorca, u metafizičkom, apstraktnom smislu. Ali, ne, čovek je u svojoj mentalnoj neukosti od tih stvarnih (ili izmišljenih) istorijskih ličnosti načinio alter ego. Kroz veru u proroke pokazuju očajnu želju da veruju u sebe. Štiteći ljude, za koje uče da su u posebnoj vezi sa Tvorcem, ustvari štite svoje ličnost i klanjaju se mitu. Ovim je negirana druga zapovest: „Ne pravi sebi idola, niti kakva lika; nemoj im se klanjati, niti im služiti!“

Zazivaju Boga kad upere oružje jedan u drugog, kad psuju, lažu, kad se u očaju, ili zbog običaja, ne verujući mole, a naučili su napamet i treću zapovest: „Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog! “Svakodnevno, mnogobrojnim opravdanjima, požele da imaju ono što je neko drugi zaslužio. („Ne poželi ništa što je tuđe!“) Iz novorođene želje stasa način da se to i dobije. Ili je preciznija reč: otme?! („Ne ukradi!“) Počev od mišljenja, ideje, materijalnih dobara, žene ili muškarca, kradu jedni od drugih – jedino je za šta imaju snage. „Ne čini preljube!“ Kako licemerno! Njihovi stavovi baziraju se na oponiranju tuđih stavova, zbog čega su u stanju da izmišljaju argumente, izvlače iz konteksta, karikiraju, a kad ponestane koliko-toliko poštenih sredstava za borbu, oni napadaju niskim udarcima – opanjkavajući, preuveličavajući, izmišljajući... Sve, samo da bi suprotan stav bio diskreditovan.

„Ne svedoči lažno na bližnjega svoga!“ Shvataju bukvalno. Svedoče lažno pred sudom, pred društvom, pred sobom. Peta zapovest: „Poštuj oca svoga i mater svoju!“ Nju primenjuju samo dok su deca, kad im trebaju usluge, ili kad ih zapeče savest zbog stvari koje nemaju veze sa roditeljima. Čak i kad izistinski misle da ih poštuju, skloni su da prave sitne kompromise sa nepoštovanjem, sve u cilju lične koristi. Oslanjaju se na bezuslovnost roditeljske ljubavi koja više i nije tako bezuslovna. Jedino se sećaju četvrte zapovesti i tog sedmog dana odmora, osim što im je svaki dan sedmi. Broje odakle im odgovara. To je isto kao pevati bez glasnih žica. Niko osim tebe ne čuje, a ne čuješ ni ti. Um te prevari, želja te zaslepi. Možda i jesu iskreni u svojim zabludama, ali iskrenost je samo prisilno viđenje istine. Uvek im nedostaje samo jedan korak do kraja. Onaj najmanji, presudan. Umeju s lakoćom da preskaču provalije, da bez muke istrče do vrha planine, da premoste podivljale reke... Ali, taj korak do kraja kamen je spoticanja. Posrnu i, bez uporišta, ostanu da lebde, uzalud gledajući cilj, dok se sve ono što je moglo biti pobeda utapa u uzaludnost.

Jelena Milenković Mladenović