Foto: 
Shailor

Malo

Odavno je uzelo maha, a nevreme i nesreće ga hranile i dojile. Raskrililo se i razmahnulo otkada nestade uma i razuma, a zavlada nejač svega gladna i pride paradna. Jače je od svih rodbinskih i prijateljskih veza. Koristi se obilato, uvek i svagda, koristi se kao da sutra biti neće, da juče nema i da je danas merilo postojećeg. Naučilo se i namenilo od kuće, preko škole do ulice. Ima ga svuda i vaš osmeh i podsmeh mu ništa ne znači jer ga ne razume. Postoji u duhu i telu i ne gubi vreme na trajno. Pragmatičnije od Britanca i egzotičnije od Papuanca.

A nikada mali snovi nisu iznedrili velike ljude. Malo ostaje malo u svojoj malenkosti, usteže se, preračunava, broji, malo ne zna da daje, malo uzima, otima, prekraja i bi ono da budemalo veće, da umanji druge, koristi izraz „malo li je“, sve radi po malo, s malim se druži i maluje, malo je malecko. I ono što nikada nije bilo niti trebalo biti malo, umanjiše, raskoliše, podeliše, razbucaše i svedoše na mali, najmanji zajednički imenitelj, obezvrediše i sastrugaše ga, omališe do malenkosti. Svi oni mali, bezdušni i usta punih reči praznih. Svi oni koji vajde, koji koriste, koji ustaju da bi dobili, da bi drugima uzeli. Kojima ništa nije sveto do maloga sebe i svojih malih pokloničkih trenutaka. Žive u svom malom svetu i kroje ga za male dnevne uspehe i uspeća. Od maloga su napravili filozofiju, životni pravac, „way of life“. Da imalo stvaralačkog imaju u sebi, a ne samo otimačkog i prisvajačkog izrodili bi svoje male pokrete umetničke, kulturološke, pa i političke. Izvukli bi prednosti iz svojih malenkosti i smanjili bi malo, bar za malo da bude malo manje malo.

Ali teško je malome biti išta do mali korisnički stvor. Sendvič i dnevnica ovde, kampanja je bre, a to nije mala stvar.  Šminka, kreme, losioni i čokoladice onde, pa praznik je neki ženski. Eh, to malo. Bi ono da koristi dostignuća velikih, ali je malo slatko da se ugrabi po malo, teško je reći ne, teško je odbiti, teško je i reći i uraditi. Oni koji rade ćute i delaju. Oni mali, drugi pričaju, balave, pljuju po drugima i znam, mali su i kad im dođe da prestanu da budu mali, jer malo im je sve.

Sve bi oni više jer su mali. Više bi sebe od drugih i manje drugih nego sebe. Više svega svesni svoje male postojanosti. A od malog je teško napraviti veliko. Nedostaje. I materije i duha, recimo i mi, svega nedostaje po malo da bi malo bilo manje malo. Ja ih razumem. Nije malo biti mali. I to je nešto, nije baš ništa. Malo je, ali to je. Nikad se ne zna. Možda, malo po malo i malo bude manje malo.

Naviklo to na malo pa sa većim ne bi ni znalo. Malo kraducka, malo jebucka, malo raducka i tako sve po malo. Malo nam je dobro, malo i loše, malo ovako ili onako tek malo po malo, malo se kaže, malo slaže i prećuti, malo negde smuti i zamuti, malo se stegne i zategne, malo se otrpi i zakrpi, malo se i pođe i dođe, eto sve po malo, pa i za stolom od svega po malo se nahrani i napoji.

I zapita se malo, nije li malo od svega po malo, po kriška, po red, malo radno mestašce, mali računčić, mala nadoknada, mali poklončići, mala putovanja, zgodna neka mala u krilu i pri ruci, Sava Mala, sve po malo i teti, rekla bi tetka Sneža. A što od sigurnog praviti veresiju? Malo u šaci, malo u džepu, malo skriveno, malo javno, malo kod rodbine, malo u komšiluku, malo u zemlji, malo vani, malo i u kući i po malo i oko kuće, svuda po malo i malo svuda po malo stalo.

A da je samo malo duha, srca i duše, malo iskrenosti i poniznosti, malo malog Božijeg i malo bi bilo pred Gospodom malo, ali pred ljudima veliko.

 

Komentari

Komentari