Malo o patnji

Pročitala sam gomile knjiga. Što o duhovnosti, što o filozofiji, što o umetnosti življenja. Sve to samo da bih našla načina da sebe oslobodim patnje zauvek. Sad mi nije jasno kako sam mogla i pomisliti da se patnje uopšte treba lišavati i da ona može biti manje vredna od svih lepih trenutaka u životu. Ne volimo je, izbegavamo je čitav život, a ona, u stvari, ima mnogo veću vrednost nego bilo koji užitak. Iz patnje se može mnogo više naučiti. O sebi, o životu, o svrsi postojanja, o svetu, o ljubavi, o razumevanju…

Ipak, nije moj trud bio uzalud. Stvari su se vidno promenile. Mada, definitivno ne na način na koji sam očekivala.

Ne, nije moja patnja nestala. Počela je polako samo drugačije da izgleda. Počela je na mene da ima sasvim drugačiji efekat. Prestala sam da je mrzim. Da bežim od nje glavim bez obzira. I to onda kada sam shvatila njenu vrednost. Kada sam konačno počela da pojmim koliko je patnja sastavni deo življenja i kako tu činjenicu niko i ništa ne može promeniti. Patnja, za mene, više nikada neće biti kao što je bila.

Sad je smireno dočekam. Doduše, otplačem je redovno. Izanaliziram pošteno. Shvatim njenu svrhu, pronađem razlog njenog ulaska u moj život i…teram dalje. Iako, ponekad ume jako da boli. Često moram  da zarijem glavu u šake i izridam se pošeno (onako kako samo žene umeju). Ponekad jedva čekam da prođe, jer, izgleda da nam je to svima urođeni refleks.  Ali nekako me ne košta toliko, ne troši me, ne kida me kao nekada.

Patnja je beskorisna ako je ne rasklopite u sitne delove. Ume da se naljuti što je ignorišete, da se zarekne da će ponovo doći da vas kinji. I uvek ispuni svoje obećanje. Nije kao mi kad obećamo da ćemo se promeniti, da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da eliminišemo stare, dronjave načine razmišljanja i na svet pogledamo novim, svežim očima, pa to nikad ne odradimo. Nije patnja takva. Ona je od reči. Dođe svaki put kad čoveku treba nova lekcija. Ili kad mu je potrebno da ponovi staru. Mada, te stare lekcije su najgore. Ona pogađaju do srži. Niko ne voli da pati dvaput iz istih razloga.

Dakle, ako želite sebi malo da olakšate bivstvovanje, od srca vam preporučujem da se sprijateljite sa svojom patnjom. Patnja nije zla, iako ponekad upravo tako deluje. Ali to je zato što nismo u stanju da sagledamo njenu svrhu. Ako to uspemo, shvatićemo koliko je dragocena.

Prihvatite svaki bol. Svaku muku. Svaki problem. Ne mrštite se, nego širom otvorite oči i dobro pogledajte poruku koju nose ovi nepravedno ozloglašeni (m)učitelji. Nemojte ići unaokolo i kukati kako vam je teško svakom ko hoće da vas sasluša. Nemojte proklinjati svoju sudbinu, jer velike su šanse da nije ništa ni gora ni teža od ostalih. Možda je upravo obrnuto. Nemojte piti sedative jer to će vas onesposobiti da trezveno razmišljate. Ne zalivajte svoju bol alkoholom. Radije uradite nešto što retko ko sme – priglite svoju patnju i pitajte je šta je to došla da vas nauči.    

 Svašta ćete nešto korisno na taj način pronaći. Nešto što ne možete pronaći gledajući popularne realitije, čitajući žutu štampu, gledajući u šolju od kafe, ili sedeći za šankom u kafani. Svašta korisno čuči u vama i čeka da ga otkrijete i iskoristite.  Svašta korisno možete naučiti o sebi iz svake vaše suze i svakog tužnog uzdaha.

Kada dođe vreme da nešto pametno naučite život će vam poslati neku muku. Život ne ume drugačije. Ljudi su bića koja uče kroz patnju. Bića koja jedino kad boli zastanu i obrate pažnju. Inače lete kao muve bez glave, tražeći nešto što verovatno ni ne postoji. Zato, nemojte pokušavati da zaobićete patnju, pokušajte samo da što pre naučite, da bi vas što manje bolelo.

Bojan Čupić