Malo pre kraja, da ne bude kasno

Na dnu... U preciznom stroju nesrećnih vojnika, na kraju, pred ispovest i san o raju... Na mladim licima kad vidiš rezignaciju i strah, nešto je veoma pogrešno u ustrojstvu sveta.

U novčaniku je slika... U ramu... Na stolu... I flor... Bol! Neizmeran i ljut, nezvani gost. Odricanje je post. I svi se odričemo da bismo dobili nešto, ali gde treba postaviti granicu odricanja?

I šta posle svečanosti, posle suza i odlikovanja? Majka prazna i sanja da dosanja taj raj, gde je taj njen sin u zemlji što se u prah pretvara, iz praha novu nadu duši stvara... Nadu ili vetar? Sve je u etar otišlo i ne povratilo se, a šta je iza niko ne zna.

A ti, ološu svet što na nišanu držiš one od pet do stotinu leta, ćuti i ne igraj se sa očevima, braćom, muževima, sestrama, majkama, decom... Nožem iseci svoj bolesni um, tu užasnu grešku, jer ona je tvoje duše šum, a šumoviti ne odlaze u raj, nemaju opravdanja za weltschmertz, nemaju prava da se igraju u laboratorijama i smišljaju mehanizme bola, mehanizme istrebljenja, mehanizme nestajanja i poništenja.

Ne igrajte se tuđim snovima, ne igrajte se tuđim sinovima. Ne delite nas na niže od sebe, ne gledajte nas sa visine, ne vakcinišite nas sopstvenim otpadom. I mi imamo pravo na slobodu i radost. Ne pravite i od našeg sveta logore smrti, ne umnožavajte reč holokaust, ona treba da ostane u jednini, u tišini, u minutu ćutanja, u pomenima svih nas koji se nismo rodili kao silnici, i koji još uvek možemo pasti u njen povratak.

Ne igrajte se Boga, može vam se otrgnuti to božanstvo, može vam izmaći kontrola, a onda neka nam je svima pravi Bog u pomoći.

Ana Radojčić