Maske i njihove životne priče

Primećujem da ljudi ulažu neverovatne napore da se odreknu svojih (i tuđih) emocija. „Suviše si iskrena i  otvorena“, „preosetljiva si“, „previše se otvaraš“, to su neki od komentara koje, s vremena na vreme, dobijam od prijatelja. Ne zameram im, nemojte me pogrešno shvatiti. Samo pokušavaju da me zaštite. Ja to shvatam i hvala im. Ali, sa druge strane, njihove reči predstavljaju samo činjenično stanje moga bića. Ja jesam takva. Njihova upozorenja me ne mogu promeniti. Samo me ja mogu promeniti. Ako odlučim da je to potrebno, da bi me takve osobine mogle učiniti slabom, ugroženom, lakom metom.

Ali, pitam se sledeće – ako se svi promenimo i postanemo još grublji, ako počnemo još manje da marimo, ako svi krijemo svoja osećenja i pravimo se snažnim, nepovredivim, nedodirljivim, kakav će postati ovaj svet? Nije li već dovoljno grub? Šta nam je pametnije da se, kao vrsta, prilagođavamo surovosti življenja, ili makar da pokušamo da neke stvari promenimo u svoju korist?

Zamislite na tren da niko ne mari ni za koga. Da se niko ne trza na bol i patnju. Da niko ne reaguje na nepravdu i zlo. Zamislite na tren da živite u takvom svetu. Šta god da vam se desi, niko prstom neće mrdnuti. Nema ko da vas brani, zaštiti, pomogne, podrži. Niko se neće boriti za vas. Ili makar pokušati da vas spase. Niko ništa ne preduzima, a vi ste na mukama. Zvuči kao pakao, zar ne?

Ja ne želim da živim u takvom svetu. Čak ni u svetu koji podseća na ovakav svet. Ja želim da živim u svetu u kome svako brine za svakog. Ili bar da mnogi brinu za mnoge. Svet u kome se ljudi slažu i vole, poštuju i tolerišu. U svetu punom razumevanja i samilosti, poštenja i iskrenosti. Znam, utopijski, reći ćete. Ali, da li je? Još uvek oko vas hodaju horde divnih, emotivnih, osetljivih ljudi. Ali, kriju se iza svojih pažljivo kreiranih maski nedodirljivih muškarčina i namrštenih super-žena.

To su samo maske, ništa više. Maske umesto štitova, oklopa. Veruju da ako se sakriju iza svoje maske, ništa ih ne može povrediti. To je tako daleko od istine. Sve što postižu je da nam se svima čini kao da živimo u jednom ogavnom, surovom svetu, punom nacifranih, bezdušnih zombija, koji tumaraju okolo u beskrupuloznoj borbi za uspeh, status, novac. Da delujemo kao nerazumna gomila koja bezdušno gazi sve oko sebe. Ko prvi, ko najbolji, ko najjači, ko najsposobninji… I to je tako daleko od istine.

Mnogo njih će za sebe reći da su iskreni, otvoreni, osećajni, milostivi, dobrodušni. Samo - žale se - niko im to ne ceni. Boje se da će ih drugi zloupotrebiti, iskoristiti, pa baciti. Da će ih bezdušni samleti. Plaše se da su u manjini. Da su retkost. Ali nisu. Ima nas puno takvih, samo treba da poskidamo maske. Ja sam se svoje otarasila. Nije bilo lako, ali vredelo je. Ne plašim se, ko želi da me povredi povrediće me pravila se ja hrabra ili ne. Kad me neko dobro načepi plakaću svakako, priznala to ili ne. Ako me neko naljuti, besniću, obelodanila to ili ne.

Svejedno je da li patimo na očigled sviju, ili iza zatvorenih vrata. Patnja je patnja. Suza je gorka, video je neko ili ne. Ništa manje ne boli kad svoju bol skrivamo. Niti se bol zaista može sakriti. Zašto je teško priznati da si povređen? Zašto se svi pravimo blesavi kad smo napadnuti? Sve nešto izokola. Kao, vešto se branimo, diplomatski, prikriveno. Kao, nije nam ništa. Kao, toliko smo snažni da smo nesalomivi. Život nam prođe u kreiranju tih maski, tih lažnih persona. Proleti u pretvaranju, u pažljivom prezentovanju lažnih stanja našeg duha i tela. Više ni ne živimo. Samo se pretvaramo.

Ja neću tako da živim. Ja hoću da moj svet bude transparentan, i svako ko se u njemu nađe. Skupljaću dobre ljude, prostodušne, neiskvarene, časne, čestite, pravične. Ljude mekih, finih duša. Kome se sviđa ovakvo društvo, neka skine svoju masku i neka nam se pridruži. Kome ne, neka nastavi da živi u svome paklu, što dalje od mene. 

Bojan Čupić