Misli i razum

Ćutim, mislim, a šta da smislim? S mislima u svađi, sa razumom u razvodu, svesna nesvesti, a uopšte se ne brinem. Šta će biti? Nemam pojma... Da se menjam neću, neka mi pale sveću ako odapnem. Baš me briga! Ko mi šta može?! Odgovornost? Nju su pojeli skakavci kada su narodne mase umesto mene i za mene izglasale sadašnje, prošle, pretprošle... Ja lično, ne vidim u čemu je razlika. Da li se razlikuju rudari kada izlaze iz okna? Jok, more! Što bi se demagozi razlikovali osim po odelu i to samo u odnosu na rudare i na nas kojima je narodna strast smazala pravo na izbor i rast.

Moj pradeda beše učitelj, deda pilot, a ćale inženjer...ja nisam ništa od toga, možda se zato ženska deca u nas i ne računaju. Ali, u inat, eto, ja neću da menjam prezime. Zabole me! Ja ću da škrabunjam nešto i ako mi zafali pivo ima da se potučem! Eto, ja sam u toliko pozvana da nosim devojačko prezime i tako nastavim lozu što ne trošim na lakove i parfeme! A dokle će to tako – ne znam. Dok me ima! Ili je i moje prisustvo na ovom svetu samo privid – relativan pojam.Ne želim da me budi dnevnik nacionalnog servisa ili jutarnji programa domaćih televizija, neću da pratim dnevnu štampu, ne mogu da živim po istim aršinima, ne mogu, bre, da kud svi Turci tu i mali Mujo jurcam za uspehom i hranim se sujetom, ne mogu da se poredim sa drugima po dubini džepa, da sečem uši krpim d..., rupe i kratere, da se uklopim u red uzornog građanstva. Šta će ostati iza mene? Po neka škrabotina, ako je ostavim na papiru. (Ako su Egipćani imali bolju tehnologiju od nas, ništa nam od nje nije ostalo,a pergament jeste.) A možda ni toliko!

Ana Radojčić