Misteriozno C4

Dušebrižnici kažu da su moje najbolje godine prošle. Greška. Moje su godine uvek najbolje. Naravno, nekad, kao sad, to dokazujem savremenim pomagalom sa dvadesetak brzina. Tako je izgledala šala koju sam priuštio sebi, dok po vrelom ustreptalom danu vozim biciklu ka vrhu nadvožnjaka.

Mogao sam to i kao klinac, pod uslovom da motam pedale stojeći na bicikli. Danas, posle četvrt veka, sedim, lagano okrećem pedale, zadovoljno bez napora stižem do vrha.

Nekad je na tom delu puta duša bila u nosu sa samo jednom mišlju – izdrži. Sad je tu nesređena gomila asocijacija. Prevrćem po njima tražeći nešto interesantno.

- Da sam ovo imao kao klinac preskočio bih Lepenicu. - Prestani. Skršio bi se negde, kao i one bicikle koje si morao da nosiš kod zavarivača.

- Radijus bi mi se povećao. Bilo je divnih dobroćudnih cura iza okolnih brda. Kako bi se s ovom tehnikom stizalo svuda. - Dosta. Pitanje je kako bi se izvlačio. Konkurencija ne bi bila oduševljena. Gume se kako onda tako i sad vrlo lako probuše. Gurao bi u povratku ne samo uzbrdo, nego i nizbrdo. Sve bi ti preselo.

- Zašto ne prozboriš koju o otporu prema inovacijama? Zašto 20 godina nisi hteo da priđeš ovim savremenim biciklama? - Tačno. Nisam želeo biciklu uz koju moram da nosim uputsvo za upotrebu.

Otpor prema inovacijama je bila misao kojom sam nameravao da se bavim čim se bezbedno spustim sa nadvožnjaka. Dok ubrzavam, kapiram da smo bicikla i ja u fazi upoznavanja i međusobnog testiranja. Drugim rečima još uvek nismo postali jedno. Pokušavam da prikočim ali se to više ne radi okretanjem pedala u suprotnom smeru, već rukama. Brzina spusta se povećava. Vrludam. Postaje napeto. Izgleda da sam mu ga malo više dao po nizbrdici rekli bi klinci. 

Svestan sam da ću, ako pogrešim ruku i ukočim prednjom, završiti rasut po betonu. U mislima vidim kako mi se pride bicikla zakucava u grbinu. Slatka osveta za sve polomljene bajsove moje mladosti.

Krećem očima od kočnice na prednjem točku. Pokušavam da ispratim sajlu kako bih video koja je ruka za prednju kočnicu i da se onda okomim na zadnju. Nesiguran sam. Od ranije znam da je nešto nelogično s tim kočnicama. Ali šta? Bilo bi lepo da to saznam na lakši način. Ako preživim, eliminisaću prednju za sva vremena. Ako …

Na svu muku, dok bicikla ubzava, dok pogledom tražim sajlu, dok izbegavam veće rupe na putu, dok mi panika po sistemu stare čekalice sedi na vratu i trlja ruke, desetak metara ispred vidim jedva pomičnog dekicu na sred puta.

Znam, gotovo je. Konačno ću da saznam kako izgleda smrt. Moja, jedina, neponovljiva. Dugo i često smo koketirali sa veće, manje udaljenosti. Davno sam spreman, ali sam uvek njoj ostavljao vreme i mesto. Osećam njenu mističnu igru. Ostavlja mi da biram hoću li sam ili sa dekicom koji mili u pokušaju prelaska ulice. Ne vidim da se kreće, već to zaključujem na osnovu položaja tela. Čak sam registrovao, znam čoveka.    

Dok me blizina smrti smiruje, nakupljeni adrenalin histeriše. Osećam kako panika pokušava da se udruži sa mojom nadublje sakrivenom misli i kako adrenalin hoće da im pomogne. Čudna kombinacija: strah od invaliditeta, pobesneli adrenalin i panika sa jedne strane. Sa druge mir koji traži opuštanje. Gotovo je.

Prezirem izbor zaustavljanja udarcem u čiču. Vidim manevar u levo kojim izbegavam čiču sa desne i prvu banderu sa leve strane. Dalje ne znam. Ne znam da li mogu da izračunam. Ne bih da nešto propustim zbog daljeg računa. Izbeći ću čiču i banderu. Dovoljno je, posle kako bude.

Strah od invaliditeta ojačan panikom i adrenalinom menja taktiku. Umiljavaju mi se, navodeći me da skrenem desno. Vidim kako iskačem i padam na parkirani automobil. Preživljavam, ali bicikla udara u čiču.

Odluka. Skrećem levo. Čuvam desnu ruku na koju ću da padnem. NJome mogu i bezbedno da odgurnem čiču. Dok pritežem kočnicu levom shvatam da postoji opcija postepenog kočenja čak i prednjom kočnicom, i da kočenje prednjom na nizbrdici ne znači nužno preletanje preko bicikle. Srećom zadnja kočnica je na levoj strani. To je ta pogrešna logika.

Osokoljen saznanjem da kočim zadnjom kočnicom pojačavam stisak. Dok zadnji točak drlja po putu okrećem telo i biciklu u levo. Izgleda napeto ali nije. To je onaj klinac koji jede bicikle za doručak. Trebalo bi da je sve u redu spaso sam čiči život, pokušavam da se šalim. Ali nije sve u redu.

Skoro sam se zaustavio ispred čiče. Imam želju da stanem i roknem ga nogom u zadnjicu silinom koja bi ga prebacila u jarak sa druge strane. Onda bih produžio. Ako bi se čiča nešto bunio, prišao bih mu i mlatio dok ne umukne. Ne bih da ga ubijem. Samo bih da ćuti.

Čiča usporenim pokretom lagano pomera ruku u znak pozdrava. Vidim da je u crnom mantilu i da su mu usta poluotvorena i da diše na škrge. Nekako otpozdravljam desnom rukom, ispravljam se i produžavam.

Prema kući vozim lagano i zombirano. Znojim se. Dijafragma mi je pocepana. Jedna polovina vuče na gore, dok mi druga melje utrobu. Srce kuca ubrzano, onda uopšte ne kuca. Možda i kuca. Tresem se. Imam samo jednu misao: da stignem kući u neki svoj zaštićeni prostor.

Konačno sam zaključan u sobi, spreman da se suočim sa bilo čim što pokušava da izađe iz mene, ako to uopšte pokušava. Znam da to nisu demoni. Znam i da sam to ja, iako to nisam ja.

Dok se tresem, dok mi se telo kida i znoji pokušavam da mislim. Ne ide mi nešto. Onda neću da mislim jer to predstavlja bekstvo od … Od čega?

Ko si ti i šta si ti? Grozim se. Stidim se. Istovremeno ne želim da plačem jer to znači vađenje. Ne bih ni da umrem, već da crknem. Vrtim prošlost po glavi, ali mi se ništa ne uklapa. Čiča svakako nije stražar koga treba onesposobiti. Nije ni diverzant koji se ne zarobljava. Jebo te Bog, kakvo to zlo imaš u sebi?

U tvojoj jedinici niko nikad nije ni hteo ni smeo da udari zarobljenika. Društvo te je osposobilo da organizuješ i rukovodiš u miru, da komanduješ u ratu. Dali su ti i licencu da zbrinjavaš duše unesrećenih …

Da, ali su te sad odbacili. Koliko vidim, i trebalo je da te odbace. Videli su monstruma i otkačili te. - Ne, ne, ne i ne. - Izgleda da je ipak da.

Ne dam sebi za pravo. Ljudi koji su me odbacili i oni koje sam ja odbacio su sve ono što nisam ja. Nepošteni su prema sebi i drugima, neradni, iskompleksirani, željni brze zarade. Glupi, alavi, potkupljivi. Umovi su im pomućeni nezasluženim moćima. Njihova blizina mi isisava energiju. Sam sam izabrao da ne radim sa njima. Ako pride osudim sebe, daću im za pravo…     

Odlučim da još jednom prođem kroz čitav događaj, onako kako to rade profesionalci kad se zaglave. Odjednom udah, izdah, osmeh i kraj. Još da mi čitaoci poveruju.

U dečjim danima sam odlazio u Šah klub, mesto gde su šah igrali odrasli. Mi deca smo mogli da se nadamo nekoj milosti, da neko i sa nama nekad odigra partiju. To se dešavalo retko, tek ako neko od draslih kasni. Pa i tad kad odrasli dođu partije su se zavšavale bez igre po sistemu: „Briši mali“. Opet, nama je i to izgledalo kao nešto.

Čiča, tad u punoj snazi, igrao je u prvom timu seoceta. U klubu je bio češće nego ja. Stanovao je u „varoš“ blizu kluba, pa je slobodno vreme provodio u klubu. Pride, nije imao ni kučeta ni mačeta. Ja sam, za razliku od njega, do kluba morao da idem više od jednog kilometra i to pošto pomognem ukućanima oko stoke. Po snegu, kiši, blatu ali tek pošto  dobijem dozvolu odraslih, ako je dobijem.

Kako god, primetio sam da jedino on igra meni nepoznato otvaranje C4. Meni kao klincu su više odgovarale otvorene igre po sistemu dža il bu. Zbog tog mističnog poteza lik je često pobeđivao. Igra nešto niko ne zna šta, protivnik se zapetlja, potroši vreme, pogreši i eto čiče u prvom timu. Na kraju, on tad i nije bio čiča.

Sledeća slika – ja u Beogradu. Otiš'o kod familije u goste. Dok vilenimo po centru, u podrumu Albanije natrčavam na rusku knjižaru. Ugledam i policu sa šahovskom literaturom. Neodoljivo. Molim Boga da imam dovoljno para i kupim knjigu o engleskom otvaranju. Mogu da odem do teče na ulici i pozajmim od njega, ali šta ću ako neko u međuvremenu kupi knjigu. Uh, uh, uh.

Iako sam se uverio da u polici ima dovoljno knjiga, strepim. Knjiga je moćna a jeftina. Možda je greška. Prodavačica kaže da greške nema. Kupujem knjigu od para za sladoled. Odlazim do teče, silazimo zajedno u knjižaru. Smeje se i kupuje mi još par knjiga. Tad sam zavoleo Beograd za sva vremena.

Klinac se vratio u selo. Iščitao i provežbao literaturu. Njegovo šahovsko samopouzdanje je raslo. Onda je tata otišo u Beograd i kupio mi SVE knjige sa spiska. Više mi nije smetalo što stojim u šah klubu k'o poslednji bednik čekajući milost. Ne. Gledao sam šta rade, pamtio poteze i kod kuće to provlačio kroz knjige. Postajao sam šahovski predator koji čeka žrtvu.

Onda je došao i taj dan. Lik se nonšalantno sažalio i pokazao rukom na stolicu. Lagano sam seo i prepustio mu bele figure. Klub je počeo da se puni kad je on već bio na izdisaju. I svi oni, koji mu za tablom nisu mogli ništa, počeli su da ga zezaju. Pitali su se da li da uopšte igraju s njim kad ga deca „čukaju ki konzervu“.

Dok sam gledao u tablu i prisutnima nešto objašnjavao, čuo sam samo „ustaj“. U stvari sam u istom momentu dobio udarac u lice. Uspeo sam da vidim i blokiram sledeći udarac koji je dolazio sa druge strane. Stajao sam pomračene svesti, spreman na sve, ali se tu priča završila. Otišao sam kući krvav, slomljenog nosa.

Prestao sam da se tresem. Kapiram da sam par puta u životu odbio retko dobra nameštenja. Zahvaljivao sam se i pravdao rečima da ima boljih, da za mene ima vremena isl. U stvari, iza je stajao skriveni podsvesni strah. Ne odskači previše, dobićeš po pi-nosu.

Prošlo je četvrt veka. Taj događaj mi sve vreme bojio život. Na kraju, zbog takvih „pedagoga i kadrova“ mi smo se kao društvo zacementirali na dnu, ali to je neka druga priča. Sve je jasno. Konji se ubijaju a konzerve šutiraju. Zar ne?

Kažu da sam neko vreme bio prva omladinska tabla seoceta, ali se ja toga ne sećam. Znam da sam u Studenjaku igrao šah za novac. Znam i da sam igrao prvenstvo SFRJ u dopisnom šahu, da su mi asistirali najbolji šahovski mozgovi Kragujevca. U svim partijama sam stajao bolje, ali je rat presekao prvenstvo. Znam da sam decenijama trenirao borenje. Sad možda znam i zašto, pa sam počeo da treniram nešto drugo. Znam da sam u školi bio omiljeni profa sa rezultatima i da mi je to bila omiljena hrana. Znam da sam žalio i prezirao loše pedagoge. Znam da sam svojoj deci birao najbolje nastavnike i da ih nikad nisam tukao. I dalje uživam da objašnjavam probranima. Znam i da je ovo pravi način da se osvetim čiči.

Radosav Lazić