Moje misli tebe gledaju

Prozirnim koracima počinje priča...

Nečija noga pravi dodir sa betonom. Asfalt je počeo da škripi. Njegova ustajala pojava stečena je iskustvom. Nekada se pokazao kao najbolji tip, stoga se i dalje verovalo u njega. Starine se najlakše gaze. Ovaj beton je imao oko sto dvadeset godina i postao je oličenje neravnina. Udubljenja, uzvišenja, sve je to nastalo ljudskim hodom, brzopletim, džangrizavim... Možda je baš ta ubilačka energija ljudskog roda dovela do toga. Neko bi bio siguran u to... Ja iskreno nisam! I beton je ljudska tvorevina, poigravali smo se sa prirodom, i to ne baš na najzahvalniji način. Sistem mora doći do harmonije. Neravnine na rasutom betonu razuđene su bile kao veliki ožiljci na tek umrlim ljudima. Prolazeći tim putem mogla se osetiti pobuna prirode. Možda su baš zato ptice ispuštale svoje najupečatljivije krike baš iznad tog mesta? Dve garave, ali možda i preterano zamišljene, vrane bile su svedoci svakom bitnijem događaju odigranom na tom mestu. Naslonjene na banderu od smrče, njihove jednoznačne oči mogu posvedočiti o istinitosti ove pripovesti. U njima se sve ovo može doživeti. Moja misao leti njihovim krilima!

Hladno, maglovito jutro. Ovo nije sneg! To što vidiš je magla, sve oko tebe je zaleđeno, ali to nije sneg. Nema tu jutarnju dobrotu zbog koje se budimo. Sve je nepristupačno, baš nalik na maglu kojom si okružen. Bolje požuri, odredi gde želiš da ideš. Smrznuli su ti se prsti. U pokretu se događa skup zanosnih misli. To je ono što ne možeš da postigneš ništa ne radeći i samo gluvareći. Tvoj mozak nije stvoren za kašu. Njegova priroda se buni svim situacijama kojim bombarduješ svoj mlađani život. Izgradi iskustvo preko saveta, nemoj želeti na svojoj koži dodir vrućeg čelika. Tako nešto otupeće ti čula. Ostaćeš samo zanesenjak. Ti si čovek ovoga sveta, ne zanosi se mislima o budućnosti. Koračaj ka neravnoj površini sa znanjem da ćeš pasti. Nemoj da zaboraviš misao o sebi. Ljudi se ili poništavaju ili uzdižu! Tvoj zadatak je da budeš na sredini, i pobedićeš. Samo me slušaj i doguraćeš daleko. Šta misliš, zbog čega si došao do ovog trenutka? Nisi sam na ovom svetu, to je prokletstvo vas zanesenjaka. Stvarate misli, a posle se krijete od njih. Upustio si se u književne vode, rodio sam se ja. Ne možeš da mi zabraniš da se ispoljim. Kada te ništavilo umrtvi, nestajem i ja.

U pokretu je inspiracija...

Koliko ja vidim, ti ne voliš da ti govore šta da radiš. Iako ih svakako uzimaš u obzir i analiziraš, taj prvi čin pokušaja menjanja tvog mišljenja nailazi na odbrambeni mehanizam tvoje ličnosti, koja svaki savet iznesen na taj način odbacuje u prvom koraku kao mogućnost. Tek u drugom koraku, kada ti sujeta vrati sposobnost razmišljanja, ti počinješ da razlažeš te korisne misli, pretvarajući ih u svoje ideje. Samoljublje ti ne dozvoljava da pogledaš hladno kritičara u oči. Svaku njegovu reč ti provlačiš kroz svoju ličnost, tražeći izgovor za sve ono što ti ne odgovara u njegovim rečima. Ti izgovori su zaslužni za iluziju koju nazivaš srećom. No, ne zaboravi da su i oni samo zamisao, kao i asfalt kojim sada hodaš.

Na beskonačna pitanja postoje samo dva odgovora. Jedan se krije u tebi, drugi ćeš morati da pronađeš u nekome. U tome je harmoničnost ovog sveta. Nije bitno što odgovor u sebi krije mogućnosti, tvoja pojava veruje u taj odgovor kao jedini mogući, ali i dalje postoji nešto u tebi što ti ne dozvoljava da odgovoriš na taj način. Kao da si svestan da jedan odgovor nije dovoljan, ni približno. Kada budeš shvatio da dve mogućnosti daju celinu, tvoja ličnost postaće rasparčana, i u vidu razbijenog ogledala čekaće nekoga ko bi mogao sebe da ugleda u njoj. Ali nemoj verovati u odraze, čovek nije dovoljno jak da bi odbranio sebe od duhova prošlosti. Ono što vidiš u svom licu nisi ti, već senka tvog postanja koja zarobljeno posmatra svog stvaraoca.

Dok su bele pahuljice dodirivale prljavi asfalt čineći sa njim još samo jedan vid kontrasta u prirodi i društvu, nečija misao je tekla dijagonalno ka tebi, praveći od savršenog kvadrata, dva ista trougla. Naleteo si na utvaru koja je otvoreno pokazala svoju privrženost. Situacije koje ne zahtevaju utrošak energije gube svoju zanimljivost i svojom otvorenošću uništavaju iluziju želje kojom ti rukovodiš. Jer da bi se tebi neko dopao, moraš u njoj pronaći onu neotkrivenost koja te i dalje privlači. Na rešenim slagalicama primećuje se poenta, dok ti voliš korak po korak sam da rešavaš, pa čak i da zađeš u nerešivost problema. Da se zapitaš i zastaneš.

To je ono što te inspiriše, pokret.

Znam šta ti prolazi kroz glavu, zbog toga što i ja predstavljam deo tebe, ili bar jedan procenat slagalice. Onaj nedokučivi deo, koji utvare dovodi do tebe. Ali kada bi cenzurisao mene, ostali bi samo delovi slagalice koji nemaju mogućnost spajanja. Ogledalo je puklo, a lepka nema. Jedan dodir vetra i staklići će odleteti, a stoga i ti i ja se razdvajamo. Ja ostajem na papiru, kao dodatak tvoje ličnosti, da bi tvoja šizofrenija mogla da opstane u ovom svetu kao normala. Nešto što inspiriše. Što čini druge ljude srećnim.

 Inspiracija je u pokretu...

Stefan Megić