Moljci vremena

Postoje oni trenuci u mom životu kada me opterete teške emocije, ili kada ja možda sednem na njih. Više i ne znam da razlikujem nijanse melanholije, tog duševnog stanja u kome te pregaze osećanja tuge, potištenosti, praznine, bezvoljnosti i grešnosti i koje te kao takve tek tako zadese. Mada, možda me tad i nisu zadesile tek tako, kao što sam mislila, možda je to samo bila zakasnela reakcija nečeg što sam videla, udahnula, čula, opipala, okusila. Ipak, mi, pisci znamo da knjige nastaju iz svih naših iskustava, onoga što smo videli, udahnuli, čuli, opipali, okusili. Možda me tog dana i ne bi pogazilo to osećanje tuge da nisam bila tu, na tom mestu, u tom trenutku, ispred moje zgrade, pored limenih kanti i da nisam tada videla to, što bih nazvala ostacima sreće, odnosno nesrećne sreće, to što mi se i kasnije motalo po glavi, jer upravo takve stvari nemaju cenu, a vrednost im se zove večnost. Možda i ne bih tako tragično reagovala da nisam ljubitelj starina, ali prosto došlo mi je da pustim suzu kada sam videla ostatke plavog kredenca kraj kontejnera. Par minuta razgledala sam tu limenu kantu, kao kakav skupi izlog butika i u glavi sklapala sve te daščice u jednu celinu.

„Kako si ti bio lep”, pomislila sam u sebi i shvatila kako je nekad ovaj retro komad bio ponos i dika svakog doma. A onda sam uspravila pogled ne bi li spazila neko poznato lice - umesto toga ugledala sam dva tipa nepoznatih očiju. Nosili su veće delove istog komadnog nameštaja i zadovoljno se smeškali, jedan čak srećno - i reče:

“Uf, hvala Bogu, da se otarasismo i ovog đubreta”, i obrisa ruke o pantalone. Konačno kada je uzeo malo vazduha, moja malenkost nije mogla više da odoli nestrpljivosti, pa sam dozvolila da me trivijalnosti uslove na odgovor.

“A ja sam baš htela da kupim to Vaše đubre!?”, rekoh glasno. Čovek koji je do malo pre trljao dlanove o pantalone zastade potpuno zbunjeno. Pogled mu je bio kao kod kučeta – zurio je u mene.

“Molim?”, prošapta posle par trenutaka.

“Rekoh, a ja sam baš htela da kupim to đubre od Vas, samo da je u celini, a ne raskomadano”.

“Idi, bre, malecka, da kupiš šta… Ovo?… Pa, to je kredenac moje babe, ima sto godina, moljci su ga pojeli”.

“Pa ako je Vaša baba mogla da ga ima toliko godina bez moljaca, mogli ste i Vi samo da ste se potrudili”.

“Je li ovo čas filozofije?”, reče drugi tip s podsmehom.

“Italijani, bi dali čitavo bogatstvo za ovaj komad.”, rekoh samouvereno.

“Aman, devojčice, zar ne čuješ, pojeli ga moljci!”

“Ali zašto ste dozvolili da jedu. Nisu krivi moljci, nego Vi.”

“Alo, bre, dete…”

“Najveća šteta je što je on preživeo Nemce, a Vas nije uspeo.”

“Alo, bre, dete! Uzmi one daske, nosi ih kući – besplatno.”, vidno iznerviran reče i okrete se bez pardona. Drugi tip se sve vreme podsmevao mojoj emocionalnoj inteligenciji. Da sam mogla tad da prsnem u smeh to bi bio smeh žalosti i gluposti koji su ova dva čoveka gajila u svojim glavama – iako prvi čovek nije toliko bio deo gluposti, koliko je drugi bio žalostan.

Nije bilo ni žalosno ni mnogo glupo što je neko tretirao kao daske kao hranu za moljce, već što im se podsmevao; nije bilo toliko glupo što je čovek komad smatrao đubretom, koliko je bilo smelo što đubre nosilo “đubre” i smejalo se vremenu romantike o kome sam razmišljala.

Pomislila sam šta bi na sve ovo rekla baka, vlasnica ovog kredenca, akter tog romantičnog vremena. Sigurno bi osećala tugu u srcu i srce u tuzi, baš kao i ja, jer je možda ona ovaj šarmantni orman dobila kao poklon za venčanje, gde su se posle toga ugnezdile prve čaše sa pozlatom, porcelanski tanjiri, srebrni escajg, prva varjača, iz kojih su se kasnije razvile prve pite, šnicle, orasnice, krofne, podvarci, mirisi i ukusi domaće starinske kuhinje, odakle su potekli prvi domaći sokovi, smeh u rakiji, suze u vinu, koji su se prelivali u vitrine sa knjigama, možda i u stihove, u zagrljaje nje i njega, ranjene orlove tog doba, u poljupce, prve dečije korake i prstiće koji su se hvatali za ivice tog ormana, a kasnije u pokret otpora, revoluciju, nosioca tajnih poruka ratnih drugova i bio heroj u borbi protiv fašizma u vremenu sa dušom, da bi danas bio samo pali borac palih pohlepnih vremena i obična hrpa dasaka koje je pojeo neki pekmen.

Možda je on znao i više, a sigurno i još uvek tako raskomadan zna više od svih nas, ono o čemu mi i ne možemo ni da slutimo, niti ćemo ikada saznati, videti, udahnuti, čuti, opipati, okusiti, osetiti u ovom vremenu pohlepnih (moljaca).

Ana Berbakov