Moždani alkohol

Ne smem, i ne želim da zaboravim zbog čega se u meni uopšte i javilo osećanje nedovoljnosti, neka pukotina kroz koju su izlazile sve moje radosti. Ja nisam plastično biće. Ja sam biće koje može da poseče nož, zdrobi reč. Ja sam umetnik. Treperav. Lenj, kao svi ljudi pesničke prirode. Onaj koji se rve sa svim nedostacima svog intelekta, koji voli sve Njeno, a ne voli ni sopstveno oko. Jesam li zaglibio? Jesam li se prevario u pogledu svog stava, kojim nastojim da se postavim prema svetu? Ne, nije to pravo pitanje. Pomenuo sam svet, a meni je zapravo najviše stalo da se postavim prema sebi samom. Zašto je toliko teško prihvatiti sebe? Zašto sam ogrezao u nekoj imaginarnoj slici, koju sam za sebe zamislio pre 15 godina? Zašto živim u toj slici? I čežnji koja će me duševno opustošiti, jer ću vremenom toliko zanemariti svoje emocije, da ću zaista i postati plastični čovek. Kako se u nama usavršavaju ”kategorije“ poput upornosti, snage, samoinicijativnosti, samopouzdanja, snalažljivosti? Kako? Ponekad mi se čini da ništa od toga nisam imao. Moje veštine zasnivale su se na dubokom doživljavanju i praćenju energija drugih ljudi, talasa njihovih unutrašnjih promena, na kojima sam grčevito nastojao da gradim i svoje promene. Ali, sve to bilo je nekako nategnuto, nevoljno, nedovoljno da me pomeri, gane, prodrma. Dešavale su mi se stvari koje su ozbiljno dovodile u pitanje moje dostojanstvo, kao čoveka koji treba da održi svoju stabilnost i zdrav razum, i ja sam se iz tih situacija izvlačio (sada znam da je to prava reč), da bih sebe i druge ubedio u što manju štetu. Istovremeno sam se plašio da bi ljudi mogli promeniti svoje mišljenje o meni, ali sam i uživao u sopstvenom padu, kao padu jednog zlog, neosetljivog i manipulativnog bića, koje je opet uspelo da ostvari svoj cilj autodestrukcije, i obmane druge.

Ono što mi posebno smeta je moja urođena, nesavladiva nestrpljivost. Linija manjeg otpora, koja postoji oduvek, tajna je koju skrivam u najdubljem kutku svoje moždane gomile. Dugo to nisam ni smeo da priznam samom sebi, ali se neke neumoljive stvari prosto nametnu, i ti više ne možeš da ih ne vidiš, svaki put kada dođe do situacije u kojoj zapravo poželiš da ideš linijom manjeg otpora. Tako je lakše, govori ono u meni, tako ćeš se nekako provući kroz život, tegleći za sobom sve terete onoga što si sebi nametnuo nedostatkom samopouzdanja i strahom da će neko ispasti bolji, lepši ili vredniji od tebe.

Kažem nekad sebi „prokletniče, odustani od svega i budi onakav kakav si, makar bio jadan samom sebi, tada ćeš makar biti istinit“. Ali, sujeta, pritajena u delu bića, ne dozvoljava mi da se odreknem tog naknadno izgrađenog stava o sopstvenoj ličnosti, tog fenomena koji misli da od njega zavise drugi ljudi, svet ili život sam. Ne shvatajući da nisam bitan, u opštem poretku sveta, ipak nemam tu hrabrost da se obezličim, stavljajući sebe izvan ambicija, iskušenja, samoveličanja, koje mi ustvari samo preprečuje put ka sebi, na koji tako silno želim da krenem. Možda je tako jer je taj put najteži, i jer mi je prvobitna reakcija na to opet linija manjeg otpora, kakva je recimo bekstvo, negiranje, na kraju samoubistvo. Ali, plašim se, zbog Nje, koja iz mene poništava potrebu da se uvlačim u sebe, razmišljam o sebi, govorim “Ja”…

Zašto ja nisam jedinstvo, nego svašta? Mrzim svoj dan. Možda će sutra biti bolje. Možda će se nešto u meni desiti, a ja možda to čujem i odlučim da ubijem. Svoju čežnju. Svoje kukavičko ja. Svoj otpor prema stvarnosti i svoju stidljivost da od sveta zatražim ono što mi treba.

 Jasna Rakićević