Moždani sunovrat

Kap po kap, teče brzinom tišine. Ne želim, i neću da ne budem ja, svestan sebe, drugih i “u mogućnosti“! Ništa više, ništa manje! Jer, ne vidim sebe dalje od drugih, iz svoje perspektive, ja sam već tamo. Prešao sam put koji oni u mojim godinama nisu mogli. Kako sam to uspeo? Sopstvenim trudom. Da li sam postao deo skupine, iznemogla vaška koja tumara obrisima ludila? Jesam, postao sam đubre i plastika; i ne samo to, bio sam bolji od njih, zbog toga sam i odmakao toliko. Ali i dalje sam zadržao umetničko u sebi. Ono što me čini Stefanom Megićem!

Pre nekoliko godina, nisam verovao da sam jak. Pre nekoliko godina, nisam verovao... Gledao sam u ljude želeći da budem kao oni, makar malo da se približim njihovoj senci. Želeo sam da ogreznem u prašini u kojoj su oni ogrezli; ne zato što je prašina moja vodilja, već zato što sam želeo da budem deo skupine. Nečije, da postojim! Iako nikada nisam uspeo da se uklopim, baš zbog toga sam isključio emocije i postao racionalistički primer stuba, čovek na koga možeš da se osloniš bilo kad i bilo gde, kakav god da si, ali znaj – stub zna više od čoveka!

Morao sam da se umrtvim da bih preživeo, da bih razumeo čoveka neverovatnih sposobnosti. Sebe! Jer mogao sam mnogo toga! Čitao sam pesnika iz trinaestog veka i napisao sam sonetni venac; čitao sam dramaturga i napisao tragediju; čitao sam i podražavao, i shvatio sam da želim da se oprobam u svemu. Nisam izgubio sebe, samo sam uspeo da se nadogradim. Da budem ja u više navrata, bez sebe i sa sobom.

Ne treba čoveku jedinstven stil, specifičan njegov. Šta će meni poezija u novinarskom tekstu, i šta će meni izveštaj u poeziji, i šta će mi roman pun lirizma, ako želim pisati poemu – želim da svi stilovi budu moji. Da kao kameleon postanem deo okoline, i da je najbolje obradim. Da budem bolji od tebe na tvom terenu. Da te gledam u oči i da vidim suštinu, koju ti ne vidiš!

Ljudima je neshvatljivo da ovo ne piše EGO ili ličnost koja mi je nagovestila, ili bolje rečeno prevarila, da je tu za moje dobro. Ne! Njega sam prestao da slušam, otkad me je naterao da srušim kule koje sam godinama golim rukama stvarao. U jednoj sekundi! Zbog čega? Zbog povređene ličnosti, koja u stvari nije ličnost, već odbrambeni mehanizam. Ne pecam se više na prvu loptu, iako bih voleo mnogima da ispričam sve na keca. Postao sam racionalni panker! Čovek koji zna zbog čega bije!

Postao sam svestan sebe tek kada sam izgubio delić ličnosti. I kada sam se spojio sa voljenim bićem, koje ne zavisi od mene!

Postao sam čovek tek kada sam izgubio ljudskost i pustio drugu, meni najdražu, osobu da vuče konce mog postojanja.

Postao sam tišina koja ubija, buka koja miluje...

Postao sam ja!

Postao sam ti!

Ako je tišina deo svakog hora,

JA SAM ONAJ KOJI BUKU ČUTI MORA!

Stefan Megić