Na granici bezumlja

Ili sam glup, ili lud, ili besan... Čekaj – ipak sam besan. Ne, nisam, samo se gnušam. Ne, ipak se čudim. Nije ni to, ja se pitam. E tu je ta kopča, pravo mesto što vodi odakle sam krenuo. Odakle sam krenuo? Od trileme: glup, lud ili besan. Moguće da je ipak u pitanju ovo prvo, jer sam krug zatvorio sa: „samo se pitam“. Sad sledi logični nastavak. Tačnije zaključak: upravo izrečeno sasvim je na mestu zato što samo glup, lud ili besan postavlja pitanja, a da to ne zna. Pitam se, a nemam pojma šta se pitam, da li sebe pitam, da li tebe pitam, ili naprosto lupetam. Moguće da je lupetanje u pitanju. Pazi – „lupetanje u pitanju“! Sledi, dakle, da je pitanje određeni objekat u kome trenutno sedi, leži, stoji – lupetanje. A ne, ne... Ništa od toga. Lupetanje besni! Ako je uopšte reč o lupetanju. Možda je reč o prefinjenoj prozi. Međutim, da li prefinjena može da besni, da li je ikad ljuta i da li sam ja sad opet nešto pitao. Sve mi se više čini da je u pitanju nemoć. Moguće je da je „nemoć“ u „pitanju“. Zbog čega, kako, zašto... Može sada da bude pitanje. Ne razumem...ni reč, čak ni da li je reč o pitanju. Zato sam glup, lud, besan, gnušam se, čudim se i neprestano zapitkujem...jer nemam pravo pitanje. Pravo pitanje je odgovor na sva pitanja. A meni ono neprestano izmiče. Taman pomislim – tu sam, znaš ono kao kad u snu uđeš u poznatu sobu, pa se ona najednom promeni. Počneš da juriš, scena se neprekidno menja... A ti u stvari trčiš u mestu, srce ti udara kao ludo...gubiš snagu...postaješ, ne u snu, na javi!, ovo što se sad dešava je na najrealnijem sloju jave, postaješ Kafka, tačnije njegova buba, znaš Gregor Samsa, jadničak koga ne prepoznaju, pa stranac u Kamijevom romanu, pa ludak Kolridž koji puši, puši i piše... Kublaj Kan, kakva divota...u nazad...u nazad...bez hronološkog poretka...ali svakako regresivno...nezaustavljivo trčanje u mestu...sve dok ne postaneš Sokrat...onda novo pitanje: da li se Sokrat pitao, šta se pitao, onog trenutka kad je izjavio da ništa ne zna. Tras! Padam sa trećeg sprata pravo na crnog bjuika... Postajem Nabokov koji vozi prerijama i hvata leptire...preko četiri hiljade!... A ja...ni od pitanja dalje. A ni Nabokova nigde, da ga pitam, njega, baš bih njega hteo da pitam, ne Kerola niti njegovu Alisu, ni Lolitu, ni malu kurvu iz onog drugog romana... Nabokova, čoveče, baš njega, ovako nekako: „Reci mi šta bi bilo pametno da pitam.“ Rekao bi, verovatno: „Pitaj čika Dostojevskog, on je prilično dosadan, ali možda ipak zabode odgovor za tebe.“ „Ti ne voliš Dostojevskog?“ „Nikako. Literatura je to zabeležila.“ „O, bože“, i opet bežim, trčim u mestu, kroz sobe, snove i javu, nemoćan da do kraja iskažem ovu gnusnu parodiju na žal svoju i opravdam patetiku... Ja – mali Jozef K, ja – mali Merso, ja – još manji Gregor... Da iskažem kako se plašim, samo jednog, tačnije – kako se plašim da je to već počelo da se dešava, da je počelo... Ali štaaaaa?! Neko ili nešto uzvikuje pitanje. Ukidanje prava da mislim!, da mi ne daju da mislim! A ako se ispostavi to... Možda sam glup, možda lud, svakako besan, zgrožen sam...ja ću...siguran sam...ako se ispostavi...ispustiti rafalnu paljbu od pitanja za koja i ne znam da ih znam. Doći će sama makar da bi stvorila iluziju da skidam lance sa sebe nametnute mestom u kome živim, autoritetima koji ne razmišljaju o pitanjima, klimi koja ne dozvoljava slobodne iskorake i aroganciji koja drži da je istina samo jedna: njena!

Da li sam pitao nešto – nisam. Da li sam odgovorio – ne znam. Da li je mene uopšte neko nešto pitao? Čisto sumnjam. Da li je to svrha pisanja – jer pisanje nosi priznanje? Mislim da jeste. Oh, pa bi pitanje, upravo. I odgovor, makar neki. I na kraju, još jedno, ali iz uma objektivnog pripovedača: zašto je ovo pisano u muškom rodu? Odgovora nema, jer se Objektivni suviše približio, gotovo skroz, pa se sve svelo na ličnu tačku gledišta.

Tanja Taubner Gajić