Na sahrani svojoj

Tu gde ležim, zemlja me mrakom pokrila. Tu gde sveća blješti, moj je grob. I dok na sahrani svojoj još uvek bivam, tamo gde večne i neostvarene snove snivam... Ni suzu pustiti nemojte! Tu ću zauvek zaspati, ne budite moje nemire. Diplomom me pokrijte, napisanim stihovima počast mi dajte. Ne dodirujte, kad i sami znate da vas osetiti ne mogu.

Za dug život bejah premlad, za mladost star. Samo mi oprostite tešku reč, ali je zaboraviti ne morate. Na krstu mi ime ne pišite, za moj život ne žalite i ne uzdišite. Nisam sebičan, ni sam, ni života gladan, ja sam realno mrtav i hladan. Pogledajte me još jednom i sve mi što imate reći pljunite, budite fer, samo me ne kunite.

Sahranu svoju sa ponosom posmatram sad, iza sebe ostavih pesme i dela, poneki zagrljaj i poljupce te. To je ono što me je činilo živim, to je ono što mi radost pruža, ali duboko pod zemljom sada vene ruža. Ruža koju sam mesto puške hteo davati, njene latice po ratnim poljima bacati... Da zastane svaka svađa, nestanu nepravda i bol... Nisam uspeo, raka je moj dom. Na sahrani svojoj sada sam bledim... Vetrovi se čuju, da poviknem sad ne više ne vredi. Na grobu mome ništa ne piše i sveća ne gori... Mene nema više.

Predrag Balanesković