Ne umem više

Od kako sam videla život tamo negde preko,  ne umem više da postojim u ovome što se zove život u jednoj neuređenoj, autokratskoj, jednopartijskoj, nenormalnoj zemlji. Ovde je posao mislena imenica ako nisi debil, dupeuvlakača, poslušnik i beskičmenjak. Nemoć me savlada svaki put iznova kad moj pokušaj da ukažem na sve to, ostane samo neki tvit, neka reč, posle koje dolaze drugi tvitovi, druge reči, tekstovi...kao u gluvoj sobi. Dolaze vapaji onih koji se ne mire sa tom poremećenom, šizofrenom, despotskom vlašću, u piramidi straha u kojoj živimo. Bez odjeka. Na vrhu piramide je No1 premijer, ispod njega njegov bata, a onda se ređaju ministri, državni sekretari, starlete savetnice, lokalni menadžeri i onda onaj najgori, najubojitiji sloj...sitne duše, neobrazovani, nepismeni, osioni u novim foteljama, potkazivači komšija i prijatelja, elitni odredi za uterivanje straha i pretnje otpuštanjem.

A u Srbiji je već gladno 400 hiljada dece. Puta 3, 4, 5... To je milionski iznos gladnih duša. Ostalih nekoliko miliona je gladno duhovno, nosi prnje pređašnjeg života i uporno rekreira um da ne atrofira u atmosferi primitivizma.

Model života oblikuje nasilje, u okupiranim medijima grade se kultovi kriminalaca, praznoglavih starleta, a na kioscima prodaju knjige samoprozvanih modista. Po principu fast fooda jede se najotrovnija zabava, agresivnost dobija sistemski alibi, a oni što ne prihvataju novoustanovljene norme, proteruju se, prozivaju, hajkaju...

Svečano se puštaju u rad semafori, otvaraju se autobuska stajališta, javni prolazi... Blagonaklono i svesrdno pomaže se tuđoj deci koja su ovde u prolazu samo, a zatvaraju oči pred našom siročadi koja skuplja otpatke hrane duž pruge kojom su ti neki ljudi prošli i otišli... O silnim milionima pomoći poplavljenima uporno se ćuti, pod kabinetske tepihe guraju se krađe offshore mahera, a onda puštaju pit bull terijeri da kroz najgledanije medije besomučno laju i do krvi gone one koji su otkazali poslušnost.

Kao malu strašno su me plašili filmovi o fašizmu i onome što je on predstavljao: logore, progone, utamnjivanje, teror nad duhom i telom nepodobnih. Budila bih se nekad u agoniji iz sna, plačući od straha, tešili su me da je to daleka prošlost, da se to ne može vratiti više nikada.

Verovala sam im. Nisu oni mene lagali. I oni su verovali da ne može.

Kad odem na groblje, reći ću im da su se prevarili.  Mene je opet strah, toliko da nekad i ne mogu da zaspim. Blažen je onaj ko ne zna, ili ne vidi šta se događa!

Violeta Živkov