Nemoj da budeš ti

Čekamo da nas prime na odeljenje i sedimo u boničkoj igraonici: ima tu kocaka, drvenih geometrijskih figura, knjiga, flomastera, i jedan frizerski pult sa ogledalom, sav roza.
- Nemoj to, sine, to je za devojčice! - kaže jedna od mama.

Dolazi medicinska sestra i pita za težinu jedne curice, velim kako se nadam da su oni utefterili sve  jer nisam sigurna za kilograme svog klinca.
- Ah, ona se svakog jutra meri, zna tačno koliko je teška - veli pitana mama - I proverava da li se ugojila.

Devojčica ima šest godina.

Mama je srećna što se ona svakog jutra meri i brine da se ne ugoji, jer to znači da se uspešno uvodi u žensku subkulturu, u ženska tajna znanja, i da je mama u tome uspešno instruira; ona je ponosna na svoju kćer, na svoje malo ženče koje, otada, čeka čitav ružičasti život naizgled površne brige za izgled. Brige koja, međutim, suštinski određuje mesto žene u svetu.

Od tada će svaka budala na ulici moći da komantariše i odoka ispipava gabarit njenog tela, stavljajući ga u vrednosne sudove. Svaka drugarica i drugaričina mama, svaka uboga konobarica, gledaće koliko je kolača utrpala u sebe pa će, smejući se sebi u bradu, primetiti kako "sigurno nema dečka". Jer zbog dečka se gladuje.

Od toga koliko bude odgovarala važećim standardima zavisiće ne samo da li će je smatrati lepom ili ružnom, već i to da li će je čitati kao vrednu ili lenju, proaktivnu ili povučenu, malo pametnu ili tupu, ambicioznu ili nezainteresovanu, jebati ili ne jebati, kurvu ili nedojebanu, ženu koja lako klekne ili još lakše klekne. I svima će, od đubretara do ministra, biti sasvim logično da svoje dizanje đoke na ženu i verbalizuju.

Tamo gde izgled čini prvi, i često jedini, utisak koji o osobi stičemo (to jest, ako se žene uopšte mogu smatrati osobama) - rečju; u čitavom patrijarhalnom svetu - žena je vagina upakovana u manje ili više privlačan omot, i svi ostali njeni kvaliteti su time dovedeni u pitanje. Da bi opstale u društvu koje ih tako besomučno goni na ispunjavanje tuđih želja, žene moraju da nauče pravila igre koja im se uopšte ne dopadaju. Često nas ponašanje naših sestara-sapatnica zgrozi i navodi da se zapitamo: nisu li i žene saučesnici? Ne želim da upadnem u zamku okrivljavanja žrtve: sve mi smo indoktrinirane na sličan način, prošle inicijaciju u istu kulturu koja od nas zahteva stalno samoporicanje i prilagođavanje; i mi tome učimo svoje kćeri (i sinove) želeći im da što pre dobiju oblik svoje rodne uloge, želeći im da uspeju, da im bude lakše. Drobimo im da je svet surov, da život boli, da postoje obaveze, šta se valja, šta se ne valja, šta je must have, šta je out. Oralne magijske formule kojima smo mi kljukane sada su zamenjene svetlucavim Cosmo biblijama, ali je suština ostala poražavajuće slična.

Tvoja vrednost, ćero, samo je relaciona, u odnosu na muškarca kome pripadaš.

Pa ćeš tako i od mame, još dok si u pelenama, a kasnije od folk pevačice, fitnes instruktorke, najbolje drugarice, modne novinarke, PR menadžerke, wannabe spisateljice, čuti istu mantru - moraš da radiš na sebi, što uglavnom znači da se učiniš seksualno poželjnom; budi vitka, utegnuta, sisata, zgodna, budi vredna, podatna, dobra, nežna, ne drami, ne zvoni, budi podložna, budi prilagodljiva, budi podrška, budi vrat, budi uredna, budi skupa, budi dama.

Nemoj slučajno da ostaneš ti.

Iva Radović