Nešto između stare i Nove godine

Ispratićemo još jednu godinu u nizu, i po utvrđenoj navici, navućićemo svoje vunene rukavice i kapu, obuti moderne čizme i spremno zakoračiti u novu.

Kakav doživljaj!

Najzad Nova godina, reći će mladi, eno je sija zvezda Danica, blješti, a mi puni para, postali smo zaista dobri ljudi, sa srcem koje će primiti u sebe svaki lajk, svaki komentar, poljupce uživo, ili u jednom kliku,  radosni i veseli. Užurbano se spremaju neki, kite, pevaju, pa jednom je ta 2020, dve dvojke i dve nule, a plus je prestupna.

Mi, rođeni na trustnom području po pitanju ratova, ustanaka, bitaka, velikih junaka, krv vri u balkanskom mentalitetu pojedinih, koji nemajući drugačiji način da ispolje svoju muževnost, tuku i čak ubijaju žene, decu, slabije od sebe, jer to je ukus adrenalina u njihovim venama.

To je zapravo strašno, treba ih poslati u nekakvu Legiju stranaca, da se tamo nauče životu i kulturi i to u nekoj nenastanjenoj guduri, sa komandatima poput Če Gevare.

Moramo se povinovati novoj tehnologiji, 5G mreža na autoputevima Bratstva-Jedinstva, a mladi, pijani, naduvani, sa "brižnim" roditeljima koji imaju merač dečjih koraka na svojim mobilnim telefonima. Pričajmo sa decom, volimo ih, jer brzo će odrasti i otići svojim putem.

Ubrzano živimo, akcelerator podešen na maksimum i gubi se lepota življenja, a svaka naredna godina kao da je kraća za par santima, pa nam se čini da živimo duže, dok vreme se zahuktava i prolazi brzinom ekspres voza.

Šta je istina? Ja to ne znam! O politici ne znam ništa.  Ne gledam vesti, ne gledam TV, na radiju samo muziku slušam, jer ona i ljubav će spasiti svet.  Nadam se da mi neće zameriti, ja sam sanjar, više volim da razmišljam o crnim rupama svemira, nego da živim u stvarnosti. Svemir nije crn, on je živopisna eskalada, sa merdevinama spuštenim u rajske vrtove zemaljske.

I posle ovolikog uvoda, da kažem, godina koja je na izmaku, izdisaju, dok predaje svoju štafetu narednoj, nije toliko loša bila, ako je posmatram kroz male pukotine kroz koju jedino vetar prolazi. Ima sreće u malim, uglavnom nebitnim stvarima, recimo kafi, koja baš i nema neki ukus, a i ne drži me budnom predugo, u potrazi za izgubljenim vremenom, što očitava se na satu bez kazaljki.

Deca, slatkiši, bombonice, i moja i tuđa, devojčice sa kikicama, gledam ih sa nostalgijom, moja ćerka nije htela da joj vezujem kosu, repiće, već da bude čupava, pa ni sada, kada je starija ne voli nikakve performanse na svojoj kosi, ali bar nije čupava. Sinčić, ljubi ga majka, podesio daljinski za TV, da niko živ ne ume da ga pusti da radi, već samo on. Da sramota bude veća, napisao nam brojeve na lepljivu traku i zalepio na vrh daljinca, da znamo koje dugme da pritiskamo po redu. Hvala Bogu, pa smo najzad upamtili, ali ponekad, samo kažem,  desi se da ga blokiram ja lično, pa izlazim iz sobe, tiho, na prstima, praveći se da to nisam ja.

Pa onda moja lična sreća je vazduh, rečni, morski, planinski, gradski,  miris cveća sa nekog balkona, ili isparenja sa asfalta, trave i zemlje,  miris kiše i vetra, kao i miris starih knjiga, čitanje istih.  Vazduh,  pre sezone loženja, kad Beograd po stepenu zagađenja stvara iluziju da smo stanovnici Nju Delhija ili Mumbaja! Još nam samo "Mala nevesta" fali, pa da ugođaj bude kompletan.

Ipak, od aprila meseca pišem za Konkretno, to je moj prozor u svet, i mnogo mi znači. Izroniše neki dobri ljudi što su u potrazi za koralima i bajkovitim vodenim svetom, pa sam poželala da i ja budem gusar po ostrvima karipskim, ali pomislila sam da nema šanse, da ja takva kakva jesam budem deo te grupe.  Olga, sa srcem pravednim i hrabrošću lavice rekla je DA mojim pričama, dala mi vetar u leđa, krila da pišem, kao da je znala koliko me to raduje.

Upamtiću i ovu godinu po ljudima, kojima se srce ogleda u očima, čak iako ih znam samo sa fejsa, njihova harizma se proteže i van virtuelnog sveta, a i onim drugim koji me brzinom komete ispratiše iz svog života, da ne remete rad štitne žlezde kao i vetrenjača iz Don Kihotovog vremena. Ako i zaboravim sve što mi je donela, evo, sve sam lepo zapisala da me podseti.

Moja sreća je ta da svake godine sam sve mlađa. Recimo kad idem sa ćerkom da kupim nešto, ona me lepo posavetuje:- Šta će ti to? Ne treba ti. Bolje te pare daj meni... - Tako da deca su najveće bogatstvo, bez šale, posle na red dođu ljudi, ali istinski dobri, sa iskrom nade i dobrote što je kriju od predatora raznih, kao i psi i mačke.

Samo da je zdravlja, ljubavi i sreće, začinjeno vilinskim prahom razuma i kreativnosti, pa da zdravorazumski i konkretno, krenemo u nove pobede, kako je kome zapisano u natalnoj karti ili od Boga nam dano, zavisi ko u šta veruje ili ne veruje.