O mislima

Misli su niti na koje se kalemi ceo čovekov život. Otac Tadej je rekao: „Kakve su ti misli, takav ti je život.“ I zaista: onako kako mislimo, tako se i ponašamo. Pomisli su snažan umni aparat, koje se mogu i moraju kontrolisati i filtrirati. U suprotnom, nastaje misaoni haos, a iz njega, logično, idejni, i, na kraju, dejstvujući. Kao posledicu imamo svet u kom danas živimo – haotično ustrojstvo međusobno nepovezivih misli i dela. Ovo se može prevazići i popraviti na samo jedan način – buđenjem savesti iz zimskog sna.

Uzmimo za primer sledeće: neki pojedinac o sebi misli da je u svemu bolji od ostalih. On je samovoljan, samodovoljan, sebičan, narcisoidan. Ove osobine su rezultat njegovog misaonog polja. On ima porodicu, dakle, suprugu i decu. Prema njima se, u skladu sa svojim osobinama proisteklim iz umnih kotlina, odnosi kao prema poslednjim stvorenjima na svetu. Ovo su implikacije na nivou njegovog aktivnog spoljašnjeg života. Takvog čoveka svi, počevši od njegove vlastite porodice, smatraju i doživljavaju kao krajnju ništariju. I pogledajte, šta je proisteklo iz samo jedne početne pomisli! Upropašćen je i njegov život i život njegovih bližnjih. Koliku moć imaju misli! I koliko smo mi često nemoćni da ih „pohvatamo i upregnemo“.

Najbolji, najlepši i najblagosloveniji način „susprezanja“ i „biranja“ misli jeste molitva. Ubacujući molitvu u svoje standardne, prepoznatljive i dobro ustaljene umne resurse, biva iduće: um se prvo iznenadi ovom promenom i neretko buni protiv nje. Potom se polako, lagano i nenametljivo ona useljava u njegove odaje. Postepeno, um je potpuno pridobija, i negativne pomisli skoro da više nemaju pristup molitvenom bedemu. Konačno, umni život bez molitve postaje krajnje nezamisliv. Ona kao fina i tiha reka pročišćava sve kanale savesti. Naš mozak je postao more divnih talasa. O zimskom snu tu više ne može biti ni govora.

Da, da, da, znam, reći ćete: „Ko bi se mučio oko molitve i pokušavao menjati trenutno stanje svog uma? Pa niko nije lud. Nama je i ovako dobro“. Već vas čujem. Problem je u tome, dragi moji, što smo mi svi rođeni ludi i bolesni. Hajde, pročešljajte malo po svojim mislima, pa mi recite: Šta ste sve tamo pronašli? Trulež i smeće. Eto šta ste pronašli. Nekorisne otpatke prošlosti i pokoju zao misao za planiranje budućnosti. Dok se dođe do ove čiste reke koja će vam očistiti smrdljive kanale razuma, bojim se da će vas i smrt snaći. Umrećete onakvi kakvi ste se i rodili – ludi i bolesni. Jer teško, preteško vam je napraviti taj prvi korak ka molitvenom životu, zar ne? Bolje još malo odugovlačiti. Baš vam je lepo tako ušuškanima u vlastito ludilo i zlobu. Ko bi to dirao? OK, prihvatam, ali ne poštujem.

Promene su sastavni deo života. Ja vas molim (evo ponovo molitve!) da se menjate nabolje, da ne biste leteli napolje! Da ne biste izleteli iz života kao gnjide, nego kao ljudi. Prigrlite molitvu i zahvalnost i počećete razmišljati iz korena drugačije. Sve će biti lepše, bolje i plemenitije. I vi sami. Ona će biti kormilo vašeg života koja vam neće dopustiti da zalutate u morske dubine i dotaknete dno. Budite jedna velika pokretna molitva!

Slađana Golijanin