Odrastanje

Početkom osamdesetih godina, kada sam znao da brojim do sto, ali da sabiram i oduzimam samo do deset, sa teškom mukom sam ipak izračunao da ću 2000-te godine da imam 25. I tada mi je to delovalo neverovatno daleko kao da su milenijumi ispred mene, a ne godine koje su, to sada vidim, prolazile tako brzo da sam svaku uspeo da uhvatim za jedan događaj i sačuvam tek poneku uspomenu.

I to je sve što je ostalo od njih, kao i onih koje su sledile, samo slabašne iskre koje čuvam sakrivene ispod platna današnjice. Često zavirim u tu torbu istkanu od želja, snova, sećanja i emocija. U stvari, više gledam u nju nego u život ispred sebe. Zato se verovatno tako često saplićem i padam. Zato su mi kolena krvava kao detetu, a čvoruge na glavi bolne. Ali ipak, bez obzira na krv, bol i suze,sačuvao sam naivnost deteta, sačuvao sam iskrenost duše, sačuvao sam sebe.

Pokušavao sam da se promenim, da ustanem, stavim hladne obloge na glavu, zavijem kolena i uspravno krenem dalje. I uspevalo mi je to jedno vreme. I krenem stazom odraslih, praveći se veliki, širom otvorenih očiju, a često zapušenih ušiju, spreman da i odgovorim i da pitam. Uspevao sam mnogo toga  da vidim, ali sam ipak selektivno slušao, neke priče su kakofonično parale moje uši. 

Trudio sam se da što manje pitam, a što više sam naučim.  Ali, nisam uspeo da odgovaram na način na koji su to drugi radili, često obmanjujući i sebe i druge, ti laskavi jezici u praznim glavama, neverovatno savitljivih i ljigavih tela, prilagođavajući se tako svakom i svemu. Ja sam nastavio, kao i do tada, da odgovaram kao dete, često postiđen savijajući glavu.  Nisam umeo da lažem, kao ni onda kada bi me zbog istine, posle mog priznanja prvo dočekala očeva jaka, gruba šaka. Crvenilo koje je ostavljala na mom obrazu trajalo je dugo, ali ipak kraće od onih koje su ostavljali neki drugi ljudi u svetu odraslih, koji su valjda budući da me vole manje ( ili uopšte ne vole) udarali jače. Jesam očvrsnuo posle toga, jer mi glava više nije letela levo – desno, već sam je podizao još više, prkoseći tako i drugima i neodraslom sebi.  Promenio sam se.

Više svakodnevnog života u meni mi je samo pomoglo da vidim koliko je teško živeti sada, kada su ljudi toliko naviknuti na laž da ona ne samo da postaje istina, već se  proglašava dogmom. Ako sumnjas ti si otpadnik, jeretik i vatra kolektivne euforije te guta, uništavajući svaki trag postojanja. U vremenu kada te branim ali te ubijam dok to radim,  kada brisem tvoje uplakano lice, a sve vreme pevam neku tužbalicu terajući te da se gušiš u sopstvenim suzama. Probušenom kašikom ljudi hrane jedni druge i govore kako su siti. U vremenu kada homo mensura postoji kao ideal nacije oličena u jednom čoveku, ne dozvoljavajući bilo kakvo odstupanje.

Bilo mi je dovoljno, to malo vremena, tih nekoliko godina da shvatim da ja jesam deo takvog sveta, ali da on nikada neće postati moj.  Jer, koliko god da sam jednim delom želeo i ono lepo u njemu, a bilo je i toga, ipak sam lepotu svaki put iznova otkrivao kada bih pogledao u one iskre sećanja. Ostajući sam u svojoj sobi, uvek po pet minuta pre i posle ponoći, puštao sam sam sećanja i oživljavao  ih. Ona su se poigravala na plafonu moje spavaće sobe, oživljavala mi pred očima, često bi me prvo rasplakala a onda odmah i nasmejala. Čekala su da zaspim pa su tiho ulazila u moje snove. U njima sam bio siguran, nepovređen, uvek nasmejan i zagledan u budućnost, mali dečak sa naočarima, siguran u svom svetu igara. Isčezavala su sa jutrom, ostavljajući me u novom danu, sa velikim ljudima. Prepuštala životu u kojem sam morao da budem hrabar.  

Nebojša Stefanović